Kako sam ispala luda žena u epizodi „U čemu je problem gospođo?“

Znate onaj osećaj da ste samo vi budala jer čekate da se upali zeleno svetlo na pešačkom? Dok odbrojavate sekunde kad će već jednom da se upali prokleti zeleni čovečuljak, svi su već prešli na drugu stranu. A vi čakate i neprijatno vam je.

Ili bilo koji slučaj, kad znate da tamo neki zakon kaže da treba da se radio tako i tako, ali nekako, dođe glupavo da se ispoštuje, jer će vam se neko zbog toga smejati. Mislim, šta će reći ostali vozači ili vaši saputnici ako vozite propisanih 60, 50 ili, ne daj bože, 40 kilometara na sat?! Samo mlakonje i žene voze po pravilima. Razumete sigurno.

Tako nekako se i ja osećam svaki put u nekoj prodavnici u kojoj znam da ne izdaju fiskalne račune, a imaju kasu tome namenjenu. Ispred mene dvoje, troje, četvoro, niko ne traži račun, gde sad ja da ga tražim? E pa, da vidimo šta se desi kad ga tražim? Da napomenem reč je o jednoj ćevabdžinici u mom kraju, koja gotovo stalno radi i uvek ima mušterije. Nikada mi do sada nisu izdali račun. Ni meni, niti bilo kome koga ja lično poznajem. Fiskalnu kasu imaju.

A zapravo sam račun tražila jer mi nije jasna metoda kojom su mi obračunali kupljenu robu. Žena zbunjena. Tipka po kasi, ali nema pojima kako se to radi, očigledno, jer je retko kada i koristi. „Albanska lepinja“ bar 6 meseci unazad na meniju, nema ni šifru. Dobijam neki račun i žena mi onako s mišlju u glavi i tako očigledno u pogledu „šta hoćeš, glupačo“ na moj zbunjeni pogled, objašnjava da je izdala pravi račun.

Izlazim iz radnje sa osećajem da mi rastu magareće uši umesto ovih mojih. Pogledam račun još jednom. Ni ne razumem šta je kucano, ali taj iznos svakako platila nisam. Obavljam ostalu kupovinu, a u glavi mi neko njakanje. Vraćam se. Tražim pravi račun, ponovo. Žena me gleda kao da sam upravo s Marsa sletela i počinje da prebira po onoj kasi sve moguće opcije. U međuvremenu je zaboravila i da sabira, čak i uz pomoć kalkulatora (šta će joj kalkuator, pored fiskalne kase, mislim se?!). Eto nam i gazde. Visokog i širokog gospodina, propisno „okićenog“ narukvicom i lancem. Ja sam krupna žena, ali ga gledam odozdo.

„U čemu je problem gospođo?“ Objašnjavam da samo želim račun za kupljenu robu. Tačan račun. Umesto računa, eto nama natezanja: Pa da li ću zbog 20, 30 dinara da pravim problem? Pa evo meni račun na 100 dinara niži iznos i kavaljerskih 100 dinara – časti gazda. Uporno želim račun. Prelazimo na neljubazni deo. Što ja njega maltretiram? Da li hoću da mi da telefon i broj tržišne (koga hoću) da pozovem (i dalje verujem da inspektore ne može da kupi, pa ni mešanim roštiljskim mesom). Sledi grublji pristup, vikanje i na kraju pretnja da izađem iz njegove radnje. Bez računa. U međuvremenu nisu ga izdali nikome. Ušlo je bar četvoro ljudi.

Odlazim u obližnju policijsku stanicu i tražim pomoć i zaštitu u pokušaju da dobijem račun. Oni rade na autoputu (ne znam šta to znači, ali shvatam da nije dovoljno da bilo kog policajca na ulici povučeš za rukav i očekuješ pomoć – treba da „povučeš“ pravog).

Ljubazno mi nude broj policije koja je zadužena za ovu oblast. Zovem. Javlja se neki ljubazni policajac. Predstavljam se i objašnjavam zašto mi treba pomoć policije. Uzimaju moje podatke – ime, prezime, ulicu i broj, broj telefona. Kažu poslaće dežurnog kolegu.

Do čekam tog kolegu, zovem komunalnu policiju (0184150202), koja kaže, da to nije u njihovoj ingerenciji, ali mi ljubazno (i oni) daju broj tržišne inspekcije (018505137, ako vam zatreba). Tržišna se ne javlja, ali me je komunalni policajac posavetovao da je dovoljno da policija registruje da sam se žalila. Ok. Čakam policajca. Posle 45 minita i 3 poziva policiji, koja me je posavetovala da čekam ispred radnje (u kojoj mi je gazda pretio maločas), eto i njega. Pešaka, toliko polako, da mi je trebalo vremena u trenutku kad sam ga videla, da ukapiram, da li se kreće ili stoji u mestu.

Kako god, ohrabrena njegovim prisustvom, polazim mu u susret. Pitam ga: „Vi se baš ne žurite?“ On mi odgovara: „Ja gospođo nemam avion!“. I bolje je mislim se. Neka mi oprosti gospodin policajac, ali koliko ja mogu da prepoznam osobu pod uticajem alkohola, on ne bi prošao alko test. Dakle, bolje što je pešaka. Pokušavam da mu objasnim u čemu je problem. Teže mi ide. Uzima moje podatke – ime, prezime, ulicu i broj i broj telefona. Poznato?

Ulazimo u spornu radnju. Gazde odavno nema, a prodavačice po nalogu gazde pretpostavljam, obrisale cenu za „albanske lepinje“. Doduše, zaboravile i iz izloga, pa ih podsećam da su taj deo propustile. Ovde već u neverici da učestvujem u svemu ovome i to po sopstvenom opredeljenju, slušam i gledam kako se uvežbano, prave nevešte i tvrde sa smeškom „ala smo te prešli“ da u ruci imam pravi račun (sa 100 dinara manjim iznosom).

Valjda su problem sa neizdatim računom rešile brisanjem artikla iz ponude i to onog koji ja još imam u kesi. Već mi je cirkusa preko glave. Pitam ih da li bi neka od njih mogla da se zakune u istinitost svojih tvrdnji. Glave dole. Jedna u roštilj, druga u lepinje, treća u mleveno meso. U Srbiji možeš da lažeš, ali ne i da se lažno zakuneš. Što bi rekli, prpa od Onog gore, jer valjda On sluša samo kad se kunemo, ne i kad prethodno lažemo.

Policajac na moje pitanje, kaže da se ne vređamo? Ja ga pitam ko je koga uvredio? On me upozorava da ja ne vređam. Da objasnim, te večeri, iako mi je kroz glavu prošlo mnogo psovki, nisam rekla ni jednu jedinu reč, koja se može smatrati uvredom. Pitam ga: „Da li se vi gospodine šalite sa mnom?“. On mene lepo za ruku pa ispred radnje.

Kažem mu da skloni ruku s mene. On počinje da mi objašnjava nešto, a ja ne mogu da se otrgnem utisku da slušam poslednje gosta u kafani, sat vremena posle fajronta. Jedino što osećam su nemoć, očaj i duboka razočaranost.

Očekivala sam policajca, onog sa reklame, što pomaže deci pešacima, pomaže u nevolji. Ovaj ispred mene nije ni blizu toj slici.

Prekidam ga i kažem mu: „Gospodine, pogledajte se na šta ličite. Uniforma vam je stara i pohabana, sumnjam da imate novu, na sve strane vam vise konci“ On me gleda suznim očima. Potresen i pogođen mojim rečima, pokazuje mi bušne cipele, po prvi put u saglasnosti sa mnom. Nastavljam, a i meni suze u očima „Ovaj ovde čovek ima ogroman promet, a nikad ne izdaje račun. Da ga izdaje, plaćao bi i porez od koga vi primate bednu platu. Ja sam večeras tražila da mi se izda fiskalni račun. To je oko 140 dinara za Vašu platu i vašu uniformu, ali vidim da Vam je draža pljeskavica, koju ovde jedete“. Tvrdi da nikad ovde nije jeo pljeskavice. Teško mi je da u to poverujem. Ovo je jedina radnja sa hranom koja radi do kasno.

Na kraju kaže da neće da napiše zapisnik, kaže da će pozvati patrolu da dođe po mene i pljeskavice da u policiji dam izjavu. Pristajem i čak insistiram. Ali beše to blef, izgleda. Neki metod zastrašivanja.

Zovem njegovog pretpostavljenog, on mu se pravda, tvrdeći da je uzeo podatke od prodavačica. Nije. Kažem mu: „Vidim da ovde gubim vreme. Radite šta Vam je drago, ali trebalo bi da svoj posao obavljate u skladu sa značkom koju nosite!“. Polazim kući i sama potresena, a on za mnom i mojom majkom (koju sam pozvala da ne stojim noću sama). Pokušava da mi objasni kako časno radi svoj posao 32 godine. „Svaka čast. A sad ako ne želite da me uhapsite, sklonite se od mene i pustite me da idem kući“. Na kraju i on iznerviran i ljut i valjda uvređen odlazi na drugu stranu. Pitam se kakav je izveštaj podneo?

Šta je zapravo trebalo da uradim?

Ova moja borba za pravdom i poštovanje zakona je bila čista glupost i gubljenje vremena. Dakle, ništa od navedenog, sem da na početku tražite račun, ne treba da radite. Ukoliko vam neko u vreme kad tržišna inspekcija obično ne radi, ne izda račun, potražite ga, ili i bez toga, čim svane radni dan pravac u zgradu Opštine u Nikole Pašića. Na šalteru 19 obično nema gužve. Za divno čudo, ne plaća sa ni taksa. Prijavite anonimno ili s potpisom neizdavanje fiskalnog računa. Dobijate broj, na osnovu koga znate da je vaša prijava zavedena i uz pomoć koje možete da pratite šta se učinilo po pitanju vaše prijave. Prosto? Možete pozvati i broj Poreske uprave za pitanja, sugestije i primedbe 0700-700-007 (radnim danima od 9 do 18 sati).

Kako sam ovo saznala?

Posle četiri dana osećaj da sam nešto započela, ali ne i dovršila, počeo je da me snažno kopka. Osećaj da sam ispala budala i bolna svest da se svet zbog toga ni mrvicu nije promenio nije mi davao mira.

Rešim najpre da saznam šta je na kraju onaj policajac napisao u izveštaju, za koji je imao samo moje podatke? Odem u policijsku pisarnicu. Daju mi papirić sa brojem žiro računa i kažu da uplatim taksu 580 dinara (ako se ne varam, ali nećete valjda „za 20, 30 dinara da pravite problem?“;). Objašnjavam zbog čega mi treba izveštaj, oni mi savetuju da odem do policijske stanice koju sam one noći zvala. Ok.

Idem do Opštine. Pitam na Info pultu gde mogu da prijavim neizdavanje računa. Čovek me zbunjeno gleda. „Pa valjda na Keju (tamo je smeštena Tržišna inspekcija)“. Kažem mu da su mi rekli da se prijava podnosi u Opštini (raspitala se kod komšinice iz tržišne). „Onda 3. sprat“ kaže on.

Na trećem spratu dvojica čuvara (valjda je malo jedan) sede i pričaju. Prilazim i pitam gde mogu da prijavim neizdavanje fiskalnog računa. I oni su zbunjeni, ali već se navikavam na taj izraz. Telefonom pokušavaju da otkriju misteriju gde se predaje prijava. Neko im kaže da treba da odem do Keja.

Objašnjavam da treba ovde da predam prijavu. Oni se gledaju i prvi pita drugog ko mu je to rekao. Ovaj odgovara „šefica“. Razmišljaju za trenutak i ovaj prvi predlaže da pitaju neku drugu osobu (da ne pominjem ime). Da nije žalosno pa da se smejem – ne zovi šeficu, nego nekog ko zna. Baš ta osoba nailazi i njoj objašnjavam da treba ovde da se preda prijava, a ne direktno Tržišnoj inspekciji i najzad dobijam informaciju da „probam na šalteru 19″.

Na šalteru 19 nema gužve i, kao što rekoh, ne plaća se taksa. A to što nema gužve, valjda je zato što je malo ovakvih budala kao što sam ja, spremnih da potroše dragoceno vreme na birokratsko maltretiranja. Ali pošto sam ja novinar, to se ne računa.

Šta sam shvatila?

Pre nego što sam napisala ovaj tekst želela sam da dobro razmislim. Kada je bes ustupio mesto racionalnoj misli shvatila sam nekoliko stvari:

1. Da je u Srbiji lakše poslovati, da su nameti za mala i srednja preduzetnike niži, da li bi onaj gospodin, što bi reko Đorđe Balašević, „iz prve strofe“ prodavao roštilj bez računa? Verujem da ne bi.
2. Da su kazne velike (kao u Nemačkoj npr. gde zbog neizdavanja računa, ne samo da zatvaraju radnju, nego vlasniku i članovima njegove porodice nije dozvoljeno da se narednih 5 godina bave istim poslom) da li bi se i s tolikim nametima usudio da krši zakon? Ovako i kazna sa sve jednomesečnim zatvaranjem objekta, koja bi negde u svetu trajno narušila ugled radnje, „isplativija“ je kada se uporedi sa ostvarenom zaradom prodajom „na crno“.
3. Da se osobe koje svojevoljno (bez nadoknade) ukazuju na kršenje zakona tretiraju s poštovanjem, da li bi se iko usudio da rizikuje i krši zakon, ako zna da je među njegovim mušterijama (ili bilo gde na ulici) mnogo onih građana koji će smatrati da im je dužnost da prijave kršitelje zakona? Mislim da bi nekoliko puta razmislio, pa odustao.
4. Da se osobe koje prijave kršenje zakona nagrađuju, da li bi ih bilo više? U Srbiji? Pitam se da li bi čestit svet pristao da bude plaćen na ovaj način, ali bi bar bili među mnogima koji bi da tako zarade, pa bi se svog dela mogli i odreći, ali makar da ih ne gledaju kao „zamajane“.
5. Da ljudi u Srbiji imaju svest da je porez novac koji ide u budžet i kojim se na kraju finansira makar jedan sektor društva koji njih direktno dotiče, da li bi dopustili da neko „na njihove oči“ taj deo stavi u svoj džep, a ne u budžet? Mislim da ne.
6. Da neko zaista kažnjava i kupce bez fiskalnih računa, sigurno ne bi bez njega izašli iz radnje.
7. Da kupci bojkotom kažnjavaju nesavesne prodavce, da li bi takvi opstali? Teško.
8. Da je prosto i jednostavno prijaviti neizdavanje fiskalnog računa i pratiti šta se učinilo po pitanju vaše prijave, da li bi se ljudi lakše odlučili na to da prijave ovakve stvari? Mislim da bi. U suprotnom, najlakše je u startu odustati.

I dalje se osećam kao budala…

Moja priča služi da se „dobro nasmejemo“ u redakciji. Na moj račun. Predlažu da mi naprave klip ili foto montažu u stilu onog Youtube klipa „A gde je pečat?“.

Pošto ja kupljenu pljeskavicu one večeri iz revolta i principa nisam pojela, u kući me često u šali, nude roštiljskim mesom, spremljenim u „mojoj“ ćevabdžinici.

Ha, ha, ha. I ja se nasmejem. Nažalost i dalje, verujem, svojoj gluposti. Ni posle svega, nemam osećaj da sam uradila pravu stvar. Kako je sve to uticalo na mene? Pa evo ovako.

Više ne tražim fiskalni račun. Nisam ga tražila ni u kineskoj radnji danas, iako to uvek radim, u znak podrške malim radnjicama koje jedva preživljavaju, a izdaju račune. Tražim ga čak i kad kažu da sve moraju ponovo da kucaju. Danas sam potrošila oko 1000 dinara. To znači 200 dinara manje za Državu. Za Grad nekog 30ak posto od toga. Kazna jer nisu radili svoj posao, nego moram ja, iako plaćam?

A niške škole i dalje nemaju Internet i ne rade im telefoni. U bolnici fale sredstva za najteže operacije i snimanja. Program „Trudnoćom do posla“ nije stopiran, ali se novi zahtevi ne primaju dok se ne isplate dugovanja iz 2013. godine. Sada je april 2014. Grad nema para da finansira Narodnu kuhinju, iako svako malo neko najavi početak rada iste…

Ne tražite fiskalni račun kada vam ga ne izdaju. Šta vas briga! I onako vas se ne tiče, zar ne?

http://www.superradio.rs/info/kako-sam-ispala-luda-zena-epizodi-u-cemu-je-problem-gospodo/