Kuršumlijski jad

Kada shvatiš da ne želiš otvoriti pekaru, otvoriš kafić. A kakav god da otvoriš, prvo što ćeš čuti je da ćeš propasti.

Odavno je poznato da kada bi postojalo takmičenje prema količini zavisti koju građani nekog grada osećaju jedni prema drugima, bilo bi to jedino takmičenje na kojem bi Kuršumlija ne samo da bi ušla u finale, nego bi ubedljivo odnela pobedu i to nekoliko godina zaredom. Uspeh je nešto što vam ovde nikada neće oprostiti.

Na kraju krajeva, pa čak i da čovek ne uspe, bar može reći da je pokušao.

Neki nisu ni za to imali priliku. Pa kako ćeš onda znati da si uspeo? Onda kada te počnu ogovarati i mrziti. Oni koji pak propadnu obično ni sami ne znaju šta i kako, pa zapošljavaju slične sebi ili ne dopuštaju savete onih koji nešto znaju, jer još uvek žive u vremenima kada se imalo novaca za napiti se u kafiću, a ne u dnevnom boravku ili u parkiću kao danas.

I dok neki kafići sasvim pristojno rade bez promotera, karika bez koje ni jedan to ne može zove muzika uživo. Oni pak ne shvataju da muziku po sopstvenom ukusu mogu puštati u svoje slobodno vreme i kod svojih kuća, dok u kafiću važi pravilo - puštaj ono što gosti žele. Ne verujem da to predstavlja tako veliki problem, ako znaš da ćeš jedino tako na kraju večeri biti isplaćen, jer će kafić biti pun.

Zapravo se sve manje-više svodi na to da treba raditi onako kako gosti žele. Oni su poslednji i neizostavni deo slagalice zvane noćni život, po meni najodgovorniji za stanje u kojem se on trenutno nalazi.

U Kuršumliji verovali ili ne postoje svega tri kafića, nalaze se u samom centru grada.

Od toga u dva vekinedom (petkom i subotom) ima muzika uživo, jedan je toliko vredan da lično nikada u taj kafić izašao nisam, u drugi ''Lari Fari'' či je vlasnik moj prijatelj i aktuleni zamenik predsednika Kuršumlijske skupštine izlazim kada za to imam vremena jer se stanje po pitanju muzike popravlja i pored toga što nastupa neka lokalna pevaljka koja Srpski rečeno nema veze s vezom o pevanju, a to sam zaključio ne samo po tome što devojka jednostavno nije za taj posao već i nakon našeg kratkog razgovora jedne večeri neposredno pred njeno pevanje:

Ja: Zašto ne pevate pesme Jelene Karleuše ?
''Pevačica'': Ona ima izuzetno težak i specifičan glas za izvođenje.
Ja: A pesme kriminogenih osoba (mislim na Cecu) stalno forsirate.
''Pevačica'': To su lako pevnjive pesme.
Ja: Ali Karleuša je Diva.
''Pevačica'' : Otpevaću nešto večeras...

I naravno nije otpevala, ali sve vam je jasno. Pritom treba ukazati i konobarima da muziku po svom ukusu mogu pustati samo kod svoje kuće, a nikako u kafiću, ali naravno kada je neko glup, ne možete mu ni to dokazati.

Onog trena kada se otvori nešto novo, in se menja u out, a vaše se ptičice sele u toplije, odnosno popularnije krajeve. Njima nije bitna atmosfera, nego količina ljudi na jednom mestu, tzv. "Sindrom čopora". Oni pate na to da budu viđeni.

Ne plešu, već samo stoje, komentarišu i gledaju komentariše li neko njih (pogotovo ako rezervišu sto, jer to mogu samo posebni, ako niste znali). Svako svakog mrzi, ali svi se jedni drugima smeškaju. Svi žele (moš 'mislit) biti poput njih i svi im zavide. Kartu ne bi platili nikad, pa ni onda.