Priča o velikom tunelu i velikim i malim ljudima

Mikajlo Šimšić, Slađan Simić, Novak Arsić, Vladan Gavrilović, Stevan Panić, Milovan Lučić i Stanko Maćašev su devet dana bili zarobljeni u ovom tunelu dugom 97 metara. Sa obe strane su bili opkoljeni muslimanskim vojnicima koji su im iz obesti i čistog sadizma priredili pravi pakao.

"Oj, tunelu, tvojega ti mraka, što ne liječi rane od junaka”.

Tog 9. septembra 1992. godine deo voda treće čete Drinskog bataljona je čuvao most ispred tunela Brodar kako bi sprečili muslimanske vojne jedinice da pređu na desnu obalu Drine i Lima. Četvrtog dana straže na mostu, u kanjonu Drine došlo je do velikih sukoba. Sedmorica srpskih vojnika našli su se u klopci. Jedini spas im je bilo povlačenje u polukružni tunel.

Muslimanski vojnici su mogli da ih zarobe, mogli su i da ih pobiju ali nisu hteli. Odlučili su se za zverstvo, za mučenje, za psihičku i fizičku torturu ovih mladića.

Punih devet dana i noći sa obe strane tunela bacali su bombe oko i u tunel. Ubacivali su i bojne otrove od kojih su mladići bili kontuzovani, malaksali i mamurni. Bacane su i zolje uz koje su gađani snajperskim mecima. Bili su u tunelu koji su neki bolesni umovi izabrali za iživljavanje i mučenje. Bili su ljudi na kojima su monstrumi izvodili svoj krvavi satanski pir. Čuli su pucnje, detonacije, psovke, ismevanja. Devet dana su bili bez hrane, vode i bez sekunde sna.

Jedan od dvojice živih svedoka ovih stravičnih dana Mikajlo Šimšić je ovako govorio novinaru Politike:

- Milovan i Vlado su ranjeni od gelera. Umirali su nam na rukama. Novak je bio teško ranjen, i kad je osetio da umire, pucao je sebi u slepoočnicu. Stevan je ostao u tunelu pored svog pobratima Milovana, da čuva njegovo mrtvo telo. Nije hteo da ga ostavi. Na kraju su ga muslimani zverski ubili. Nas trojica smo krenuli iz tuneka, krenuli smo u smrt ali smo nekim čudom ostali živi. Slađan je posle poginuo – zbori tiho Mikajlo i dodaje da je bilo najgore kad se Novak ubio: „Oni pevaju ispred tunela, a Novaku teče potok krvi iz glave…”

Mikajlo je preživeo. Njegova majka Milka o tome kaže:

- Kad je izašao iz tog tunela, dovezli su ga u višegradsku bolnicu. Jedva sam ga poznala. Bio je sav pocrneo i krvav. Eh, kad se setim, još ne mogu da zaspim a da mi ta slika ne izađe pred oči...”

Tokom ovih devet dana medicinsko osoblje iz Ruda je probalo da im priđe i pruži pomoć. Muslimani su bili nemilosrdni. Ubili su doktorku Stojanu Jovović i sestru Ljubicu Kastratović.

Bio je rat, rekao bi neko. Bilo je ratova i ranije ali malo ovakvih zverstava. Mučenje i iživljavanje danima, bez sna, hrane i vode propraćeno psovkama i provokativnim pesmama, smehom su za gađenje. Preko svega toga, ubistvo medicinskog osoblja što je zabranjeno i kažnjivo po svim međunarodnim konvencijama.

Danas na ovaj događaj podseća skromna ploča sa imenima četvorice poginulih mladića, na kojoj piše: „Oj, tunelu, tvojega ti mraka, što ne liječi rane od junaka”. Na zidovima su ostali su tragovi ovih dana, možda i najbolji spomenik i svedok dešavanja. Na izlasku je i spomen ploča sa slikama i imenima stradale doktorke Stojane i medicinske sestre Ljubice.

Na ovaj događaj podseća i film "Lepa sela lepo gore“. Videlo ga je više od 20 miliona gledalaca širom sveta. Prodat je veliki broj kopija. Mnogi tvrde da je oborio rekorde i po gledanosti i po zaradi. Mikajlo Šimšić nije pozvan ni na jedno prikazivanje filma. Mikajlo Šišmić nije dobio ni jedan orden ni jedno priznanje ni titulu. Nema čak ni posao već nadniči po Srbiji kao sezonski radnik. Njegovi sapatnici takođe nisu posthumno odlikovani. Svi su poslužili samo da se zaradi na njima i da neko stekne slavu. Oni slavni a junaci ravni, sravljeni sa zemljom.