Huligani, huligani, steram vam ga nani

Sede dve devojke na klupi u parku u Kuršumliji i odjednom pored njih prolazi grupa mladića. Oni ne pričaju, već viču. Oni ne hodaju, nego trče. Devojke pogledaju jedna drugu.

Prva drugoj uplašeno kaže: „To su huligani!“ Druga je ispravi rečima: „Ma ne, to su momci iz kraja. Oni čuvaju svoju teritoriju, čuvaju svoj kraj, svoje devojke iz kraja. Hodaju kao da je sve to njihovo. Osećaju da je sve to njihovo. Oni su naši čuvari.“ Malo dalje, momci su prevrnuli kantu za smeće mislim brate polomili je bez ikakvog razloga i dalje su nastavili svojim putem baš kao da se ništa dogodilo nije. „Ako nisu huligani, šta im onda ovo znači?“, upita prva. „To je samo znak da su oni ovde glavni.“, odgovori joj sva uplašena druga saginjući glavu prema zemlji.

Interesantno je da ljudi uglavnom izbegavaju ovu temu. Zbog toga nisu hteli ni da pričaju. Uglavnom kažu da se plaše. Plaše se šta će biti ako nešto pogrešno kažu, meni je to smešno.

Ne sprdam se, zaista verujem u apsolutni uspeh misije: „Huligani, huligani, steram vam ga nani 2009", jer su već vidljivi prvi rezultati strategije, planova i manevra.

Daj da se lepo pogledamo u oči i konačno priznamo žalosnu činjenicu: deca nam nisu ni približno dobra koliko pričamo o tome; je..š budućnost koja će na takvima ostati i ono najvažnije, mada se vajni stručnjaci nikako ne bi složili - za ovakve strvinare ne postoji ništa nalik takozvanoj resocijalizaciji. Samo budala može da tvrdi da će od balavca, koji je krvnički pretukao nekoga, pa ga survao u bezdan - nekada postati čovek.

Šta je onda rešenje?! 'Bem li ga, eventualno, bandži bez sajle za hrabrice pod maskama, u istu rupu u koju su bacili Francuza...

Drakonske kazne i za roditelje kojima „ništa ne ukazje da su im deca krenula stranputicom „jer su kod kuće tako fina, poslušna i prijatna prema starijima"...

Motka, more, motka i višegodišnja robija, pa neka im saplemenici do mile volje švrljaju po fasadama: „Pravda za ovoga ili onoga"...

Ali, pre svega, javna osuda, rekoh već.

Nema, vuna Kićo, kad naši političari javno osude, to je ravno petogodišnjoj robiji.

Zamislite da se jednom nedeljno svi sastanu, uhvate za ručice i horski osude sve što se osuditi da - pa ni Sveti Sinod ne bi mogao celodnevnim molitvama da odagna toliko zla koliko bi ovi u svega nekoliko minuta.

Sve u svemu: Ton - ide! Kamera - ide! Klapa - ide! Scena: Svi mi normalni u obračunu s nasiljem.