Rehabilitacija

Ovih dana konačno je sud presudio da je presuda Dragoljubu Draži Mihailoviću iz 1946. godine na smrt streljanjem zbog saradnje s okupatorom i ratnih zločina ništavna i da se smatra kao da nije ni doneta. Time je Generalu Mihailoviću sudski vraćena čast i ugled a njegovim potomcima daje se pravo na povraćaj oduzete generalove imovine! Đeneral je rehabilitovan. Presuda je izazvala brojne kontroverze u srpskom društvu. Jedni se raduju i pozdravljaju odluku suda, dok brojni pojedinci ističu nezadovoljstvo i ogorčeni su istom. Predstavnici različitih komunističkih partija, Subnor, levičari, nevladine organizacije, ali i političari na važnim državnim funkcijama; počev od nezaobilaznog Ivice Dačića, Meho Omerović, Čanak, Čeda Jovanović, Bojan Pajtić... Ima ih još, ali da ne razglabamo. Za gore pomenute Draža je i dalje zločinac, saradnik okupatora, pripadnik fašističke organizacije!

U pitanju je veliki nesporazum. Sud nije odlučivao da li je Đeneral Draža zločinac ili ne. Odlučivano je o suđenju iz 1946. i utvrđeno da sudski postupak koji je Đenerala osudio na smrt nije bio pravičan. Presuda iz 1946. doneta je iz ideoloških i političkih razloga. Đeneral nije imao fer suđenje, nije imao pravo na odbranu, niti na žalbu. Do početka suđenja nije video advokata. Inače proteklih deceniju-dve u štampi je bilo informacija da je Draža mučen u zatvoru. Lično mu je Krcun Penezić čupao bradu i tukao ga, ako su tačni novinarski napisi. Đenerala su izgadnjivali i drogirali, tako da se na tom suđenju jedva držao. Dva dana nakon presude streljan je, a presuda je naknadno napisana!

Dakle, ovo su razlozi za poništavanje te famozne presude komunističkog suda. Da li je komandant Jugoslovenske vojske u Otadžbini saradnik okupatora i zločinac, nije bilo predmet suđenja iz 2015. Istoričari će odrediti mesto i ulogu takozvanog Četničkog pokreta, kako se najčešće JVUO posmatra. Srećom da više nema Vladimira Dedijera i kompanije, koji su izrekli svoj sud o Draži i Ravnogorskom pokretu. To jest, o JVUO u Drugom svetskom ratu.

No, i bez dostignuća velikih posleratnih umova, na polju istorijske nauke, jedino priznatih i dozvoljenih, neupućen posmatrač pada u strašnu dilemu. Izgleda da ni pedantni nemački okupator nije znao da su im  Đeneral Draža i Četnički pokret saveznici. Nisu ih tretirali kao svoje pristalice. Inače ne bi još 1941. godine bila raspisana poternica od sto hiljada rajhs maraka za Dragoljubom Mihailovićem i Josipom Brozom. Za Nemce obojica su bili isti. Takođe ne bi Nemci hapsili i streljali pohvatane četnike, ne bi ih držali u logorima, niti bi hapsili članove njihovih porodica. Valjda ni Četnici kao nemački saveznici ne bi oružano ratovali protiv istih tih saveznika? Čak su i gradove oslobađali od Nemaca: Šabac, Krupanj, Užice, Loznicu... Ponekad u sadejstvu s partizanima, sve dok partizani nisu počeli da pucaju četnicima u leđa. Naročito partizanski komesari, koji su uvek ratovali sa začelja!

Kad su Nemci krenuli da streljaju sto Srba za jednog ubijenog Nemca, Draža je prekinuo ustanak. Šta će čak i eventualna pobeda u ratu ako nema ko da pretekne? Ako okupator pobije ceo narod? Partizani nisu imali tu dilemu. Njima žrtve nisu bile prepreka ako je cilj sloboda, a pre toga osvajanje vlasti. I rušenje Jugoslavije kao tamnice naroda. Komunistima ni Nemci nisu bili neprijatelj sve do napada Nemačke na SSSR. Do tada su bili saveznici. Na osnovu sporazuma Ribentrop – Molotov o desetogodišnjem prijateljstvu. I tek kada je nacistička Nemačka napala Sovjetski Savez, 22. Juna 1941. Jugoslovenski komunisti se spremaju na ustanak protiv okupatora. Draža je još u maju počeo da ratuje protiv Nemaca. Treba napomenuti da je komunistički ustanak protiv fašizma izbio 7. Jula '41. U Beloj Crkvi, kada je Žikica Jovanović Španac na seoskom zboru ubio žandarme Bogdana Lončara i Milenka Brakovića! Eto, borba protiv fašističke okupacije počinje za neke ubistvom „fašista“ Bogdana i Milenka. Čega se neki stide, drugi se ponose!

Još čudnije je da ni Draža nije znao da je saradnik okupatora. Da jeste, verujem da bi sedeo u Beogradu pored Nemaca. Išao bi u pozorište, na balove, u kafanu, a ne da se skriva po jazbinama i pećinama,   da ga jedu buve i vaške i da trpi gladan i žedan. I vazda da strepi od Nemaca, Talijana, Bugara, Arnauta, koji i dalje ne znaju da im je Draža saveznik. Mogao je u suprotnom i da u jesen ' 44. Kad je rat već bio izgubljen, da ode iz Srbije sa svojim fašističkim saveznicima. U Italiju, Austriju ili Švajcarsku. Mogao je da posluša i savet Amerikanaca i da s njihovim pilotima, čije avione su Nemci oborili nad Srbijom a četnici pilote spašavali i slali na Zapad s improvizovanog aerodroma u Pranjanima, odleti u sigurnost i slobodu. Međutim, kraljev oficir ne beži od sudbine i odlučuje se na sigurnu i mučeničku smrt.

Tek da su Amerikanci znali za Dražinu kolaboraciju verovatno ne bi njihov sud u Njujorku proglasio „Čiču“ za junaka i nedužnu žrtvu komunističke tiranije. Sigurno ga ni predsednik Truman ne bi odlikovao. Kao ni Šarl de Gol. Ovako, zbog neverovatnog nesporazuma i Dražinog i nekadašnjih okupatora, Đeneral je izgubio glavu. I većina čestitih, nepristrasnih istoričara Dražu slavi kao vođu prvog oslobodilačkog pokreta u Evropi. Samo dobro upućeni znalci iz bivših jugoslovenskih republika, pogotovu lijepe Hrvatske i još lepše Srbije, komunističke provenijencije i odraslih u oslobođenim vilama i imanjima  od pređašnjih buržujskih vlasnika i dalje Đenerala tretira kao fašističkog slugu i saradnika!

Miodrag Tasić

P.S. U okupiranoj Jugoslaviji najmanje se vodila borba protiv fašizma. Dominantan je sukob ustaškog zločinačkog režima protiv srpskog naroda najpre, kao i bratoubilački sukob u samom srpskom narodu. Između dve sukobljene oružane formacije. Borba brotiv stranog okupatora je sporedna. Pa i tu borba protiv fašizma je samo u oblastima gde je okupator fašistička Italija. Za Nemce se vezuje pojam nacizam, a potiče od Nacionalsocijalističke stranke!