U Evropu bez nužnika

Ipak, ne treba stavljati klipove u točkove razvoja našeg društva. Mislim, ne treba odvraćati narod od ulaska u Evropu. Pošto, razume se, ni geografski a ni kulturno ne pripadamo Evropi. Međutim, poželjno je podsetiti na neke nedostatke koje nas civilizacijski udaljuju od iste te Evrope. Elem, usuđujem se da ukažem na neke neevropske pojave i stanja. Domaćina možeš poznati po kapiji i nužniku. Čim si stupio pred kapiju, u dobroj meri možeš zaključiti o kakvom se domaćinu radi. Ako je kapija zarđala, iskrivljena, ne može da se otvori bez goleme muke, ili, još gore, polomljena, nahereni ostaci štrče iz trave i korova, u najgorem slučaju ako kapije uopšte i nema, bolje beži glavom bez obzira. Nemoj kročiti u dvorište.

S nužnikom ista priča. Ako si i svratio u kuću, pitaj odmah gde se nalazi nužnik. Tobože da opereš ruke. Ako zatekneš usranu šolju, razbacan papir, prljave peškire na podu, neispravan vodokotlić iz koga neprestano curi voda, zabagrelu kadu..., izvini se domaćinu neodložnim poslom i hvataj maglu.

Svako ima po jednu sobu za pokazivanje. Samo, nije to suština. Glavno je ono što se ne pokazuje. Što se skriva. Tako je i sa državama. Na Balkanu sa svih strana mame vas blještavi hoteli, restorani, kafići, kiosci brze hrane, burekdžinice, birtije... U takvim objektima možete da se najedete. Pod uslovom da imate novac. Istina, obilje masne i začinjene hrane, ali kome je do vegetarijanskog obroka može očas da skokne do Italije ili Mađarske. Problem nastaje ako se prejedete ili vas na ulici, u vozu, muzeju, u pozorištu, u trgovinskoj radnji  spopadnu stomačni problemi. Da prostite, hoćete da se olakšate. U kafani tako što nije preporučljivo. Ako niste štogod poručili, nije ni moguće. Besni konobar oteraće vas u PM. Nije kafanski klozet mesto gde će svaka šuša da istresa onu stvar. Već usluženi kafanski gosti doduše mogu slobodno da odšetaju tamo gde i car ide peške. Na sopstvenu odgovornost. Po pravilu kafanski nužnici su mesta koja bez preke potrebe treba izbegavati.

Čak i milionski gradovi na Balkanu jedva da poseduju po koji javni toalet. Dok ga čovek pronađe, obično već je kasno. Pa i to mora da se plati. Na Balkanu se ne sere za džabe. Ambijent na nivou. Smrad, voda do kolena, šiklji iz svake druge slavine, nema papira. Po zidovima poetsko nadahnuće neostvarenih umetnika:

Zareko se čika Sima/ da će jebat mater svima/ ko sere van rupe/ i prstima briše dupe!

U nedostatku olovke stihovi se ispisuju onim što je dostupno!

Javnih toaleta nema, a oni na benzinskim pumpama, autobuskim i železničkim stanicama ili su zaključani, ili ih možete koristiti samo ako ste mazohista. Čoveku u nevolji neće ustupiti klozet u apoteci, prodavnici, u ambulanti, sve i da se pred osobljem uneredi. I šta da radi siroti Evropljanin, koji dokon šeta po Evropi, umesto da se kao naš ubogi penzioner cenjka na pijaci za par paprika i glavicu luka, i koji se zatekao na Balkanu, a ono ga poteralo? Hoće li kao naš čovek da zađe iza prvog drveta, ili da jurne pod most? Naši običaji njemu su strani. Možda i nije u formi kao prekaljeni Balkanac? Ili će njegova žena da zadigne suknju i da se raskreči iza prve krntije na četiri točka, u zavetrini?

Ako hoćemo u Evropu, onda da usvajamo evropske navike. Hitno treba graditi javne nužnike; od najmanjeg sela, pa do prestonica. U njima uvek vode i papira da bude. Da budu namirisani. Ispred naoružan čuvar da stoji. I manje da se sere. Počev od naroda, pa do najviših predstavnika. Ti zaista nemaju meru.

Miodrag Tasić