Zar je Niš ceo crveno i crno-beo?

Sa stanovišta kluba sa Čaira - ništa tragično. Izgubili su od kvalitetnijeg protivnika, pružili su koliko su mogli. Ionako su i dosadašnji rezultati ove godine, za one koji žele da budu realni, iznad objektivnih mogućnosti i svih očekivanja. I dalje su u odličnoj poziciji za plej-of, i dalje poslednja ekipa u Srbiji koja je odolela, sada je već sasvim izvesno, šampionskom sastavu crveno-belih. Već idućeg vikenda, ponovo na svom terenu, protiv Metalca, mogu da nadoknade propušteno.

Poraz na terenu, međutim, nije jedini koji je doživljen u nedelju uveče i upravo je to juče bila tema broj jedan u niškoj čaršiji. Kako to da je Crvena zvezda, u sred Niša, imala većinsku podršku sa tribina? Zar je moguće da je severna tribina bila krcata, a južna, rezervisana za najvatrenije pristalice Radničkog, poluprazna? Kada će to Nišlije iskazati odanost najpopularnijem ovdašnjem klubu, ako ne u ovakvim prilikama?

Pitanja je mnogo, tema višeslojna i zadire u mnoge društvene pore. Počev od elementarnog vaspitanja „novih generacija“, na koje više nema ko da prenese sportski lokal patriotizam i ljubav prema niškim klubovima. Ovo je era kladionica, u kojoj je prosečnom gledaocu mnogo udobnije da u toploj prostoriji, zavaljen u fotelju, zainteresovan za sudbinu svojih tiketa, prati utakmice Kristal Palas-Sanderlend, Ingolštad-Darmštad, Sasuolo-Frozinone, i to sve u direktnim TV prenosima, nego da se, u isto vreme, „smrzava“ na stadionu uz fudbal slabijeg kvaliteta.

Nekada su se sastavi omiljenih timova znali u pola noći, ali drugi su se idoli tada nametali klincima. Raslo se uz Branka Kockicu, a danas uz Farmu i Parove…

Tu je, uvek prisutan, finansijski momenat. O tome da li je 400 ili 600 dinara za ulaznicu malo ili mnogo, mogli bismo da se sporimo. Ali, za jednog oca, koji bi da na utakmicu sa Zvezdom povede sina, a za to treba da izdvoji petnaesti deo svoje plate, u vremenu u kome ljudi, primera radi, za popust, koji je i manji od pomenute cene ulaznice, satima čekaju u redu da komunalne usluge plate pre 20. u mesecu, dobro razmislite koji ćete stav zauzeti.

Sporan je i kvalitet onoga što se nudi. Oni koji pamte vreme kada se Evropa pitala „Kude je taj Niš“, ili oni nešto mlađi, koji su se sportom „zarazili“, recimo, na utakmicama rukometaša „Želje“, protiv Lemga, Sintelona, Zvezde, krajem devedesetih, kada se u hali stajao na jednoj nozi, danas u toj istoj dvorani mogu da vide neki sasvim drugi sport od onoga što se naziva savremenim rukometom. Neće narod na utakmicu posle onakve partije fudbalske reprezentacije protiv Češke, kada se na svakom ćošku priča o (ne)regularnosti u ligi. Čuju ljudi kakve se mutne radnje obavljaju u aktuelnom izbornom procesu u Fudbalskom savezu, na svim nivoima; vide kakvi su sve likovi, čast izuzecima, zalutali u rukovodstva klubova. Ludo neko vreme. Što bi rekao Balašević, nalog je počeo da izdaje najgori talog…

Reći ćete možda-otišli smo u širinu. Ali, saberite sami: malo vaspitanje, malo kladionice, malo nedostatak para, malo manjak kvaliteta, malo izostanak dobrog marketinškog rada po klubovima, i eto vam razloga zašto su tribine prazne. Nije u pitanju samo utakmica sa Zvezdom. Pa, Radnički završava jednu od, statistički, najuspešnijih kalendarskih godina u svojoj istoriji, a ni na prethodnim utakmicama nije ga bodrilo više od hiljadu, dve navijača.

Oni su, tek, posebna priča. Jaki samo na rečima, silni na društvenim mrežama, dežurni „pljuvači“ po forumima, a na tribinama-tek šačica mlađarije (čast onima koji i dan danas ne propuštaju čak ni gostovanja, a ima ih). Svima su ih puna usta, godinama unazad, kao po difoltu, iako odavno nisu ni svoja bleda senka.

I onda, zar treba da se iznenadimo što su niški klubovi postali gosti u sopstvenom gradu? Što beogradski „večiti“ rivali ovde često imaju jaču podršku nego u svojim dvoranama i stadionima u prestonici. Zar je to najizraženiji primer posrnuća ovog grada? Poremećenih vrednosti u svakom smislu. Isceđene i poslednje kapi energije u gradu koji je, pre bezmalo dve decenije, tom istom energijom pokrenuo Srbiju.

Ali Srbiju, koja je u međuvremenu postala parada apsurda. Koja je poslala u penziju jednog Sinišu Pavića. Pisao čovek satiru, a stvarnost ga nadmašila. Možete se u to uveriti svake večeri, baš ovih dana. Pogledajte „Dnevnik“, pa „Belu lađu“ i, čik, pronađite razliku…

Dušan Jocić, Belami portal