Čim svane u šumu po badnjak

Proslava Badnjeg dana, odnosno Badnje večeri, u srpskom narodu ima veliki značaj. Gotovo da nema kuće i porodice gde se ne proslavlja praznik koji prethodi Božiću, danu Hristovog rođenja. Mnogim Vranjancima je dan počeo upravo odlaskom u crkvu, gde je služena sveta liturgija.

Na Badnji dan, po viševekovnom običaju, u kuću se unosi badnjak ili se stavlja ispred ulaznih vrata i na kapiju. Badnjak je simbol grančica kojima su pastiri u Vitlejemskoj pećini ložili vatru  kako bi se ugrejao novorođeni Isus. Badnjak se danas prodavao na svakom koraku, počev od pijačnih tezgi, pa sve do centra grada.

Mnogi naši sugrađani odlaze danas u šumu da beru badnjak. To je tradicionalni srpski običaj koji obavljaju samo muškarci. Običaji nalažu da se badnjak seče u šumi, u zoru na Badnji dan, kako bi se pre večere uneo u kuću. Mesto na kome je posečen zaliva se vinom i izgovara se zdravica. Tako je bilo nekad. Ipak, prethodnih godina ovaj stari običaj se mnogo promenio. Uglavnom iz šume dolaze sa celim drvetom hrasta, koje i ne mogu da unesu u kuću. Neretko se preteruje sa pićem, pa cela priča o odlasku po badnjak u šumu dobija drugačiji, nimalo hrišćanski karakter. Badnjak može da se kupi i na pijaci, da se u kuću simbolično unese jedna grančica, a da se istovremeno ispoštuju i najveće hrišćanske vrline – skromnost i umerenost.