Stari zvuci iz kovačke radnje

U selu je najlakše pronaći kovača. Zvuk čekića i nakovnja, nerazdvojnih simbola ovog zanata, čuje se iz daljine. Kovački zanat, kao i mnoga druga stara zanimanja, nestaje. Ostala je još poneka seda starina čija snažna desnica, više zarad tradicije, a manje zbog stvarne potrebe, produžava zanat koji je na izdisaju.

Jedan od njih je Jovan Stanković iz Miroševca kod Leskovca, iz čije radnje još odjekuju zvuci davnih vremena. Tipična zgrada s tragovima decenija, tabla na kojoj se jedva nazire majstorovo ime, prašnjavi mehovi, ćumur, vatra, gvozdene hvataljke, klešta, makaze, švajs-aparat, bušilica, šmirgla, mašina koja seče cevi pod uglom i, naravno, nakovanj i čekić. U takvom okruženju majstor Jovan je svoj na svome.

– Kad sam završio osmi razred, otišao sam u kovače. Otac mi je govorio – sinko, uči zanat, a i ja sam to voleo. Zanat sam učio kod majstora Vojislava Kostića u selu Gorina. Učio sam tri godine i postao kovač. Bio sam punačak, a za ovaj posao je potrebna snaga. Neko sitan namučio bi se oko čekića, mehova i klepanja. Moraš i da podigneš gvožđe, da isečeš, da zapneš, kovač mora da bude jak – priča nam ovaj čuvar starog zanata.

Više nema posla kao u ona vremena kad je jedva postizao da isklepa sve raonike ratara iz Miroševca i okolnih sela. Duge jesenje večeri, radnja puna ljudi koji su nadvikivali reske zvuke teških metala, pričajući o mukama paorskim i oranicama koje ih čekaju sutra u zoru, a iz odžaka su letele zlatne žiške kao zvezde i rasipale se po okolnim krovovima.

– Najviše posla imao sam oko raonika i zaprežnih kola. Drvenariju odradi majstor za drvo, a ja sam radio okove i sve što je od gvožđa na kolima. Pravio sam metalne ograde i kapije, sekire, motike, gvozdene klinove, sekače, šila, probojce… Bilo je i drugih kovača u okolnim selima, ali najviše su donosili kod mene. Dolazili su iz Todorovca, Miroševca, Bunuše, Radonjice, Gorine… I u ovom poslu mora da se čuva obraz, da završiš mušteriji na vreme, da uradiš kvalitetno, da ne nosi na popravku kod drugog majstora. Sada najviše klepam raonike, posebno u jesen, kad se ovde najviše ore, motike i sekire – nabraja majstor Jovan.

Interesuje nas da li je poljoprivredna mehanizacija smanjila posao kovača. Što se tiče raonika, kaže, s pojavom traktora na njivama, za njega je bilo više posla. Raonike i danas klepa, iako je u penziji.

– Radim od 1968. godine, uplaćivao sam penzijsko i pre nekoliko godina otišao u penziju. Nastavio sam da radim, jer se najbolje osećam u radnji. Nema posla kao nekada, ali uvek neko svrati, donese raonik, sekiru, motiku, popričamo, vreme mi prođe. Kad sam bio mlađi, razmišljao sam da napravim novu radnju, ali vidim da će i ova da se ugasi. Moj sin je profesor, unuk studira na Višoj ekonomskoj školi u Leskovcu. Kad ja više ne budem mogao da radim, radnja će se zatvoriti. Niko nije hteo da uči za kovača. Mladi sede uz kompjuter, ne interesuje ih zanat – jada nam se jedan od poslednjih kovača.

Na kraju dodaje da su mnogi počinjali kovački posao, ali nisu svi opstali, jer nisu poštovali mušterije. Jovan je bio dobar i pošten čovek, zato i danas ima posao. Ispod razgranatog drveta ostala je stara radnja kao čuvar uspomena na minulo vreme.