Marija Ranđelović: Sa izazovima koji čekaju Srbiju mogu se nositi samo suštinski intelektualci

Čini se da temu nove knjige mnogi „brkaju“ sa pravopisom u medijima i uopšte, nešto drugo je u pitanju? Da li grešim?

  - Potpuno ste u pravu. Reč je srpskoj obrazovnoj politici na početku 21.veka i potrebe za nizom aktivnosti, koje bi pokazale trajno nastojanje da se poboljša kvalitet obrazovanja i vaspitanja. Važno je fokusirati se na kompetencijski nivo učenika i nastavnog kadra. Razvoj nacionalnog kurikuluma usmerenog na kompetencije učenika i nastavnog kadra na putu ka znanju, kompetentnosti, uspehu i konkurentnosti, predstavlja jedan od glavnih smerova obrazovne politike u svim evropskim zemljama. Da bi uspešno odgovorila izazovima razvoja društva znanja i svetskog tržišta, Evropska unija je odredila osam temeljnih kompetencija za celoživotno obrazovanje. Obrazovna politika Republike Srbije ih je prihvatila, a jedna od osam kompetencija je upotreba informacijsko-komunikacijske tehnologije u radu, ličnom i društvenom životu i komunikaciji.

Današnji napredak u informacionim tehnologijama, širenje novih digitalnih medija i obrazovnih okruženja nužno predviđaju sve veću važnost medijske pismenosti, koja se priznaje kao jedna od ključnih veština u obrazovnom sistemu, skoro u celom svetu. Medijska pismenost se definiše kao sposobnost razumevanja, čitanja i pronicanja u srž medijskih tekstova, odnosno sposobnost da se na različite načine sagledavaju, analiziraju, evaluiraju i kreiraju medijske poruke. To znači da bi medijski pismena osoba morala da bude osposobljena da kritički misli i analizira najrazličitije forme izražavanja, odnosno, da se sticanjem znanja koja podrazumeva medijsko obrazovanje ili medijsko opismenjavanje, stiču veštine koje imaju najširu primenljivost i presudne su za kvalitetno funkcionisanje i izražavanje u savremenoj kulturi.

Ekspanzijom novih tehnologija i digitalnih medija u novim informaciono-komunikacionim sistemima, medijska pismenost još više dobija na značaju i omogućuje obrazovanje za život i kompetentiji pristup potrebnim informacijama i sposobnost da se prepoznaju ekonomski, politički, socijalni i kulturni interesi. U ovom trenutku, medijska pismenost je prisutna u obrazovnom sistemu Srbije, ali je nedovoljno zastupljena i u kvantitativnom i u kvalitativnom smislu. Najveći problem je zastarelost nastavnog programa koji ne prati razvoj medija u savremenom društvu, već se bazira uglavnom na pojednostavljenom pristupu televiziji i internetu. Fokus je na medijsko-pedagoškom konceptu i ciljevima koje treba uključiti u kurikulume.

Zbog toga je važno da jedan od sledećih koraka obrazovnih vlasti bude konstituisanje ove naučne oblasti kao obaveznog nastavnog predmeta na svim nastavničkim fakultetima, kako bi se ovaj presudni korak najpre načinio unutar specijalizovanih ustanova od kojih zavisi lice sutrašnjeg društva.O tome je reč i drago mi je da su značaj ove knjige prepoznali, upravo oni koji su za to i nadležni, te sam ovih dana imala i pozive iz samog resornog ministarstva i nekih državnih sekretara, koji su zaineresovani za njenu suštinu i njenu primenu. Tako je bilo i sa jednom od mojih knjiga, nastaloj iz istraživanja sa drugog stepena studija, pod nazivom Pedagoški potencijali lokalne samouprave i slobodno vreme mladih, koja je postala  integrativni deo mnogih planova i programa, projekata, nacionalnih i inostranih, a to je za svakog autora i najznačajnije.

Svi smo svesni koliko mediji danas utiču na naš život, naročito sa upotrebom nove internet tehnologije... Gde je tu škola – školstvo...  Kako napraviti balans i koje su to metode?

- Mediji su važan segment svakog društvenog sistema, kao preplet medijskih veština i komunikacionih tehnologija, i kao prostor u kome se komunicira. Obrađuju sve važne teme savremenog sveta i zato je važno ovladati njihovim jezikom. Izbegavanjem medija ili otpisivanje medija kao manipulativnih suprotno je sadržaju pojma medijske pismenosti. Važno je svojim kompetencijama zauzeti dominantnu poziciju u odnosu na medije, jer oni danas jesu najjača vaspitna sila.

Na žalost, medijska pismenost u Srbiji pripada kategoriji pionirskih istraživačkih napora, koji na sistematičan način traže odgovore na pitanja šta je medijska pismenost danas i kako unaprediti njen nivo. Pet godina nakon donošenja Medijske strategije Srbije, nije postignut nacionalni konsenzus oko uvođenja medijske pismenosti u okviru koncepta obrazovne politike, a pritom su deca i mladi sve izloženiji velikom broju medijskih poruka posredstvom industrije zabave, koje služe kao sredstvo površne socijalizacije. ''Kultura ekrana'' po Dafni Lemiš, u kojoj svi žive je i aktivna i interaktivna, a razvija se pomoću ekrana televizora, računara, mobilnih telefona, interaktivnih igara, koje se razvijaju mnogo brže nego nauka o obrazovanju i vaspitanju. Takav ambijent, deci i mladima nudi integrisanu stvarnost u različitim medijskim svetovima, usled čega dolazi do ''nestajanja detinjstva'' ili skraćivanja ovog perioda, koju su podstakli medijski deterministi.

Do skora se deca i mladi nisu smatrali specifičnom populacijom, koja zaslužuje specijalnu pažnju, ali saznanja o društvu putem medija je često u kontradikciji sa idealima i mitovima koje tradicionalni sistemi socijalizacije nastoje da neguju. Zato je ''nestajanje detinjstva'' pretnja ne samo za decu i sagledavanju detinjstva kao jednog od životnih perioda, već za društvo u celini. Unapređivanje nivoa  medijske pismenosti pomoglo bi im da prepoznaju kako su vrednosti prezentovane u mas-medijima i kako se evaluira kvalitet informacije, relevantnost i korist određenog medijskog priloga. Lično sam protiv demonizacije medija i vidim ih kao saveznike futurističkoj pedagogiji, a medijsku pismenost vidim kao alternativu cenzuri i smatram da su svi pozvani da se uključe u medijsko opismenjavanje društva. Takođe, edukacija budućih nastavnika za medijsko vaspitanje i obrazovanje nije zadovoljavajuća ni u kom smislu i uglavnom zavisi od njihovih afiniteta. Didaktički materijali su takođe slaba karika našeg sistema.

Od zemalja bivše SFRJ, najveći napredak u ovoj oblasti postigla je Slovenija, koja je još 1999.godine uvela formalno obrazovanje za medije u nastavne planove i programe na svim nivoima, od preškolskog do univerzitetskog. Medijska pedagogija se u poslednjih 60 godina etablirala kao posebna naučna disciplina. Nastala je kao reakcija na pedagoške posledice naglog razvitka inovativnih medija i obrazovnih tehnologija. Da bi medijsko vaspitanje bilo uspešno, potrebno je razvijati sva polja istraživanja medijske pedagogije, počevši od medijske pismenosti, medijskih kompetencija, medijske didaktike i metodike, obrazovanja i medijske socijalizacije, kulture i medijske etike. To je jedini put, jer od 60%ispitanika, a reč je o mladim ljudima, slobodno vreme provodi pasivno uz razne medije. Od toga samo 2,01% prati obrazovne programe. Kao takvi receptori, postaju žrtve neznanja jer kompjuterizovana i kibernetička civilizacija za posledicu ima gomilu različitih informacija i podataka u svetu sukobljenih vrednosti.

Da li je moguće, bar u školi – fakultetu „odvojiti“, izolovati zasigurno negativan uticaj „nepismenih“ medija?

  - To je neophodno i drago mi je da ste eto Vi sve razumeli, ali je to jedino moguće uz dodatnu edukaciju nastavnog kadra, a to upućuje na implementaciju i integraciju oblasti informacionih tehnologija i medijske pismenosti u okviru obaveznih nastavnih predmeta na visokoškolskim ustanovama koje obrazuju studente za nastavničke profile, a to će njihove stručne i profesionalne kompetencije za budući poziv učiniti efikasnijim i značajnijim. Cilj takvog obrazovanja je da budućim nastavnicima pruži naučne uvide, kritičke spoznaje i promišljanja o medijskoj pedagogiji, pomogne im u sticanju i usvajanju osnova za medijsko obrazovanje s komunikološkog stanovišta, kako bi pomogli učenicima da donose kritičke sudove u odnosu na tradicionalne i nove medije.

Šta da radimo sa tabloidima, a šta sa skraćenom - uprošćenom lektirom na intrenetu?

 - Tu sam pristalica teze, da moramo da se izborimo da nekultura treba da finansira kulturu, odnosno da se uvede ''porez na šund'', o kom je bilo reči, odnosno da se oporezivanjem kiča, omogući bolje finansiranje stvaralaštva, a tako ćemo omogućiti i veći kvalitet kulturne produkcije. To mi se čini jedino izvodljivim, jer sam svesna da je bilo šta, što se može podvesti pod jeftinu komercijalizaciju, moguće zabraniti. Dakle, to će nastaviti da postoji, a jedina šansa je u tome da kulturne potrebe čoveka jesu rezultat vaspitanja i obrazovanja, a ne urođenog, tako da se opet vraćamo na obrazovnu politiku, kao jednu od najažnijih poddisciplina javne politike.

Što se tiče obavezne lektire, knjiga predstavlja najveće duhovno bogatstvo civilizacije, temelj kulturne riznice svakog naroda i ne sme biti potisnuta i zaboravljena. Naše društvo boluje od nečitanja i ono što treba da zabrinjava prosvetnu i kulturnu javnost jeste činjenica da istraživanja pokazuju da 63,9% školske omladine ne voli da čita lektiru. Jednostavno, komercijalizovana razonoda deluje potpuno pogubno na intelektualni i emocionalni svet mladog čoveka, a u konačnom i na ukupnu kulturu društva. Dug je i težak put razvoja veštine i ljubavi prema čitanju. Čitanje je jedan od glavnih zadataka u nastavi maternjeg jezika u osnovnoj školi, mada je važno da znamo da vaspitanje za knjigu počinje u predškolskom uzrastu, kada dete sluša određeni umetnički tekst, i doživljava ga emocionalno i saznajno. Čitanje naglas deci najvažnija je aktivnost za razvoj pismenosti i uspešnosti u čitanju u kasnijim godinama. Deca, kojoj se redovno čita, navikavaju se na knjige, uče da interpretiraju slike, stimuliše se im se mišljenje i mašta i uvode se u magični svet knjiga. Važno je motivisati učenike da čitaju, a taj zadatak imaju svi, i roditelji i nastavnici i učitelji i vaspitači... Hipokrizija našeg vrednosnog sistema dugo traje i mi joj moramo stati na put... 

Moram i ovo da Vas pitam... Gledajući sve ovo o čemu smo do sada razgovarali, recite mi vaše mišljenje o privatnim fakultetima. Definitivno smo svedoci da osim izuzetaka, iz takvih ustanova izlaze ne baš „klasno“ svršeni studenti!?

 - Lično imam iskustva i sa fakultetima čiji je osnivač država i sa onim, kojima je osnivač da uslovno kažem, privatno lice. Ne bih se usudila, da forsiram ove ili one, jer svakako se način njihovog funkcionisanja razlikuje. Činjenica jeste, da je hipokrizija sistema vrednosti, učinila svoje i da je na žalost mladima važniji  tzv. ''društveni status'', nego znanje, odnosno stručnost. Cilj školovanja je postala diploma i tada učenici i studenti i ne znaju ni ko su im predavači, ni šta uče ni šta im je neophodna literatura. Mnogi ne znaju ni šta su diplomirali, jer ta katastrofična jurnjava za diplomama ne poznaje glagole raditi, vežbati, učiti, znati, boriti se za najboljeg mentora i temu... Jednostavno biti član neke stranačke organizacije i kakva-takva diploma... Sa nekim takvim ljudima sam se na žalost i susretala i mogu vam reći, da ih smatram najpogubnijim proizvodima današnjice. Mada oni su pogubni i za sebe. Prilično su se ukorenili i bojim se da ćemo se u kratkom vremenskom periodu ozbiljno suočiti sa potrebom za stručno osposobljenim kadrovima. Od ovih drugih se ne može očekivati odgovornost i preduzimljivost u razvijanju društvene svesti i kreativan rad u modernom društvu. Pristalica sam permanentnog obrazovanja i stručnog usavršavanja. Ne mislim da je kraj sa sticanjem diplome, a na žalost u većini slučajeva to bude, što bi mladi u žargonu rekli ''finiš''... Na žalost, primetila sam, da sam u ovom intervjuu, mnogo puta rekla: Na žalost... Skoro da bi intervju mogao nositi i takav naslov...

Bolonja...  Da, ili...?

 - Mi smo ratifikovali  Bolonjsku deklaraciju i to je put... Nemam lični odnos, izuzev što smatram da mnogima daje šansu...

OK.  Marija Ranđelović ...  Da krenemo drugi deo razgovora od „Doma učenika“ u Nišu ... Je li to bilo iskušenje... Kakav je osećaj uraditi nešto produktivno ... Nešto što se pamti .?

  - Drago mi je da se pamti po dobrom i po uspešnom. Veoma mlada sam postala rukovodilac, jedne prilično složene ustanove, čiji je osnivač Republika. Odgovornost je svakako bila velika, ali moram reći da sam ja tu dužnost obavljala sa priličnom lakoćom i ljubavlju. Imala sam jasan koncept razvoja, od momenta od kada sam preuzela tu funkciju. Znala sam šta želim, mada sam imala i sreće da prepoznam ono najlepše i najproduktivnije u tim ljudima, koji su činili moje, tada, profesionalno okruženje. Za moj četvorodišnji mandat imali smo ogroman broj investicija, od proširenja smeštajnih kapaciteta, povećanja broja radnih mesta, nagrada na svim nivoima, poboljšanja uslova života  naših korisnika uvođenjm HCCP-standarda, modernizacijom voznog parka, stručnih inovacija, poput uvođenja pedagoga slobodnog vremena, jedinog u Srbiji, izrade najmodernijeg magacinskog prostora, gostovanja mnogih istaknutih pojedinaca,pokretanja časopisa...

To vreme je svakako bilo i od presudnog značaja za moj profesionalni razvoj. I u stručnoj i u široj javnosti sam doživela priznanje, što ja za svakog čoveka veoma značajno. Postala sam član Radne grupe Ministarstva prosvete RS za izradu pravilnika o bližim uslovima u pogledu vrste obrazovanja vaspitača, stručnog saradnika-psihologa i stručnog saradnika-pedagoga, uslovima i kriterijumima za izbor stručnog saradnika-asistenta i pedagoškoj normi vaspitača, stručnog saradnika-psihologa i stručnog saradnika-pedagoga u domu učenika. Takođe sam postala član izrazito važnog tela u ovoj oblasti u Zavodu za unapređivanje obrazovanja i vaspitanja u Beogradu. Napisala nekoliko knjiga i stručnih radova, doktorirala... Nagrada je bilo na pretek, i za đake i za zaposlene i za mene lično... Usledilo je dobijanje Prvomajskog priznanja i zlatne plakete Saveza samostalnih sindikata za 2014.godinu, koje nam je uručio lično gospodin Orbović, priznanje Opštine, apsolutna dominacija naših đaka na svim nivoima. Bilo je to vreme kada sam dala preko četiri stotine intervjua i u domaćim i u stranim medijima i ono što će me, sigurna sam, uvek izdvajati, nije bio nijedan negativan naslov u medijima, iako to neminovno prati sve rukovodioce. Moj odnos prema medijima i odnos sa zaposlenima u tom sektoru, moje poštovanje prema tom pozivu, oduvek je bilo visokom i profesionalnom nivou. Usledila je i najlepša nagrada od građana Niša, za ličnost godine u 2014.godini i tada sam shvatila da me lični kapaciteti i energija opredeljuju za mnogo štošta u životu... Znala sam da mi neće biti oprošteno...(osmeh)...

Šta se desilo posle? Politika ili?

  - Taj moj lični razvoj i uspeh, postignut izuzetno uigranim timskim radom, učinio se mnogima jednostavnim i moja tadašnja pozicija, prilično primamljivom. Žao mi je što je mnogo njih, ubrzo doživelo lični i profesionalni debakl.Jednostavno, u životu možeš uspešno obavljati samo ono, za šta si se institucionalno, lično i profesionalno pripremao... Nikada nisam stremila profesionalnim avanturama i željama da radim ono što ne umem... Doćiće vreme kada ću o ovom periodu podrobnije, dokumentovano i zapisnički govoriti... Još uvek nije došao taj trenutak... Tu je, blizu...

Obično razgovaramo o biografiji sa sagovornikom na početku . .ali nije kasno sada da predstavimo Mariju Ranđelović, kako ona to želi . Hoćemo klasično...  Od detinjstva, škole, druženja, komšija. .  želje. . uspesi, promašaji . .nagrade .. 

 - O nagradama i priznanjima sam već govorila i sa razliku od mnogih koji kažu da im nisu toliko važne, meni predstavljaju podsticaj. Smatram ih dodatnom motivacijom. Što se tiče samog odrastanja, odrasla sam u porodici intelektualaca bliskih profesionalnih opredeljenja. Detinjstvo sam provela na Bubnju, gde i danas živim i ne bih se lako opredelila za neki drugi kraj grada. I kada sam u Beogradu, ma koliko mi prijala ona uzavrela velegradska čaršija, poznati  i priznati pojedinci, druženje sa istaknutima, Sava, Dunav, Kalemegdan...jedva čekam da se vratim. Ne znam šta će na kraju preovladati, ali imam poseban odnos prema svom kraju i ulicama u kojima sam provela detinjstvo. Volim svoj komšiluk i tu sam najopuštenija. Ne znam, mislim da nigde drugde ne bih mogla ni ozbiljno da pišem i istražujem. Imam ogromnu biblioteku, koju sam nasledila od oca i samo u njoj pronalazim izazove i inicijacije za stvaralaštvo. Mislim da sam svoje najveće želje ostvarila u vrlo mladim godinama  života i sada planovima pristupam mnogo opuštenije. Bila sam najmlađi učitelj, najmlađi direktor, prilično rano sam doktorirala, pronašla sam svoje mesto u svetu sopstvene profesije i preda mnom je sasvim dovoljno vremena i za uspeh u nauci. Nisam opterećena materijalnim vrednostima...i deo koji se odnosi na materijalna sticanja me savršeno ne zanima. Želim da budem okružena svojom porodicom, iskrenim prijateljima, ostvarenim ljudima, da putujem što više mogu i dostojanstveno živim od svog rada. Zapravo to želim i svim drugim ljudima. Ono što mi posebno prija u poslednje vreme, jesu moja gostovanja u drugim gradovima, po osnovama tribina i različitih promocija stvaralaštva. Ta vrsta priznanja, kada vas u Kruševcu, Vranju, Somboru, Trsteniku čeka puna sala ljudi i sa vama razmenjuje znanja i iskustva iz oblasti kojom se bavim je posebno važna, u tome posebno uživam. Što se tiče promašaja, ne mislim da sam ih imala, osim da sam možda davala šansu i pomagala ljudima, za koje je vreme pokazalo da to nisu zaslužili. Opet, tim nekim, tada, meni dragim ljudima, ja sam zapravo bila i poslednja šansa za  kakvo-takvo ostvarenje u životu, te tako sa stanovišta etike i to ne mogu smatrati promašajem. 

Knjige su Vaša velika ljubav.  I kao čitaoca i kao pisca – pedagoga ...?

  - Jesu. Otac mi je izgradio ogromnu ljubav prema književnosti i svim oblastima umetnosti, a majka potrebu da neprestano istražujem stručnu literaturu. Sećam se svog osamnaestog rođendana. Na stolu su me čekala Sabrana dela Vita Markovića sa Samoćom demona, Nasmejanom žrtvom i Metafizičkim tablicama, sa posvetom mog oca, a na drugom kraju, Pedagoška enciklopedija u dva toma, kao poklon od majke... I moja baka, po ocu, koja je posebna ličnost u mom životu i moja posebna ljubav je, iako je odrastala na selu posebno volela knjige... Volela je Ćopića, Šantića...Znala je više pesama u svojoj starosti, nego dobar deo današnje omladine... pa možda i ljudi na funkcijama od društvenog značaja... Može se reći da sam opsednuta knjigama. Često ih kupujem, obavezno posećujem sajmove... a posebno volim one antikvarne...Skoro sam pronašla Šilera iz 1900.godine u izdanju Srpske štamparije u Rijeci od nekoliko šilinga... Danima sam joj bila posvećena...Drago mi je da su i moje knjige, iako pripadaju stručnoj literaturi, prilično čitane. Posebno mi je drago, ne zbog novca, već zbog interesovanja ljudi za njih, kada mi stigne pošta od mojih izdavača sa onim obračunom autorskih naknada od prodatih knjiga. Radujem se, gledam koje knjižare su ih poručile, u kom gradu... Sve počinje iz detinjstva. Danas sam skoro sigurna da je ovaj divan put još tada bio trasiran, filigranskim postupcima mojih divnih roditelja. 

Politika (SPS) . . to je ipak Vaša „ljubav“..  Dugo ste u partiji?

  - U mom slučaju i političko opredeljenje pripada vaspitanju i porodičnoj tradiciji. Otac moje bake o kojoj sam govorila, umalo nije izgubio glavu zbog levičarskog opredeljenja po povratku sa Solunskog fronta. Moj deda po ocu bio je za vreme Drugog svetskog rata u 22.diviziji,12. brigadi, drugom bataljonu u trećoj četi, a po majci u istoj diviziji,samo u desetoj brigadi u artiljeriji. Obojica su bili učesnici Sremskog fronta, tako da mi je u genima to slobodarstvo i nepotčinjavanje. Na policama moje biblioteke su pored Dostojevskog, Majakovskog, Lorke, Jesenjina, Kastanede, Zole, Hemingveja, Ćosića, Bodlera, Andrića, Balzaka, Remarka i dela Dimitrija Tucovića. Naravno, pročitana. Međutim, iako sam doktorirala na obrazovnoj politici, kao jednoj od najvažnijih poddisciplina javne politike i njom se suštinski bavim, ja nisam političar... Zapravo, ja i ne znam današnju primerenu definiciju političara... Čak ne znam ni ko su svi ovi ljudi i otkud tolika potreba za učešćem u političkom životu, upravo onih koji to ne razumeju najbolje. Uvek se naježim kada gledam izborne liste političkih organizacija. Tu su tehničke sekretarice i razni ljudi od poverenja, koji zapravo i ne mogu da nose odgovornost funkcija, koje im kasnije, spletom okolnosti budu dodeljene. Tu počinje kolaps i onda kreću selfiji sa skupštinskih zasedanja i govornica i razne druge nedoličnosti. Da ne govorim o dimenziji zloupotrebe žena u političko-dekorativne svrhe, da ih ima na broju i postotku, bez jasnog uticaja u društvu i institucijama. Taj duboki jaz između proklamovanih principa i realne konkretne prakse unosi konfuziju. U pravu ste, 25 godina sam u toj organizaciji, jedan sam od njenih najstarijih članova, sa mnogo funkcija iza sebe, i nije ljubav, već opredeljenje, ali nisam zadovoljna njenim položajem i ulogom  danas. Sa druge strane, nisam ni ''preletačević''. Te političke pojave se gnušam i takve ljude najmanje cenim. Pre dvadesetak godina sam bila u televizijskim sučeljavanjima sa raznim monarhistima, a oni su danas odbornici nekih levičarskih partija. To, priznaćete, nije baš za uvažavanje. Videćemo. Mnogo je izazova pred Srbijom, a sa tim izazovima, hteli mi to ili ne, mogu se nositi samo suštinski intelektualci i temeljni i dosledni ljudi

Šta dalje Marija planira ?

  - Priznajem da neću u potpunosti svoje planove podeliti sa širom javnosti. Jedno je sigurno biću i dalje prisutna u javnom životu. Verovatno sve više i više.  Sigurno je i da mi nauka ostaje primarna. Moji dalji  profesionalni angažmani, nadam se, biće vezani za Niš, Beograd i Banja Luku, a imam i okončano istraživanje za novu knjigu za sledeću godinu, upravo u oblasti obrazovne i medijske politike.. Otom-potom! Imam nameru da izvojevam i neke nedovršene bitke... 

Deo niške javnosti smatra da je grad mnogo izgubio Vašim odlaskom u Beograd. . .?

 - Svesna sam podrške niške javnosti, vrlo sam time počastvovana i to me dodatno motiviše. Novo digitalno doba izmenilo je čitav društveni kontekst, pa sa lakoćom putem virtuelnih mreža, vidimo i ko je koliko pismen i pametan, i šta su mu afiniteti, pa i  mogućnosti. Gde god da odem, biću samo trenutno angažovana, jer moj izbor je Niš, grad u kom sam rođena i grad koji ne sme ostati bez prozora i vrata. I ja volim ljude svog grada i sa ponosom ističem da sam Nišlijka.

Hoćete se vratiti, ili?

  - Nikada neću ni potpuno otići... Ovo je moj grad... Ovde je sve moje... Ovde su moji preci... Ko me poznaje, zna o čemu govorim... Imam nameru da ozbiljno učestvujem u budućem razvoju i politici našeg grada... 

Da pozovemo dobre ljude 18. oktobra u Banovinu?

  - Sa osobitim zadovoljstvom. Volela bih da dođu svi koji su u prilici i koji žele da razgovaramo o društvenom značenju medija, estetici i etici, trenutnom stanju u medijasferi i životu u globalnom svetu ubrzanog tehnološkog razvoja. O knjizi će govoriti Mirjana Bobić-Mojsilović, Ljubivoje Ršumović i prof.dr Zoran Avramović. Biće tu još nekih prijatnih iznenađenja. Zahvaljujem se ovom prilikom svima koji će prisustvovati i naravno, neizostavno Niškom kulturnom centru na dosadašnjoj saradnji i njenom kvalitetu iz koje je proizašla ova knjiga.