Skica za portret dr Dobrivoja Bošković

LESKOVAC, VLASOTINCE - Doktor Dobrivoje Bošković svojom pojavom, radinošću, odnosom prema životu i nadanjima, nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

Lekar, koji je zakoračio u osmu deceniju života, u zrelim godinama je napisao nekoliko izuzetno vrednih romana, drama i zbirki pesama.

Kao vrhunski lekar-specijalista otorinolaringolog dr Bošković je lečio mnoge poznate operske pevače s kojioma se družio na brojnim putovanjima širom sveta. Lane, na promoviji svog stvaralaštva načinom pevanja oduševio je vlasotinačku publiku.

Doktor Dobrivoje Bošković rođen je u Grdelici, nedaleko od Leskovca, 1936. godine. U Beogradu je završio Medicinski fakultet, a poslediplomske studije i specijalizaciju završava u Getingenu i Kelnu. Objavio je više romana, drama i pesama, kao i stručnih radova na nemačkom jeziku, a autor je knjige ,,Mucanje kao govorna mana’’ (Beograd 1979).

Priznat van zavičajnog kruga, član Udruženja književnika Srbije i Udruženja kompozitora, u rodnom kraju, na jugu Srbije, njegovoj Grdelici i Leskovcu, malo znaju o njemu.

Doktor Bošković, poliglota, svetski putnik, promovisao je svoje stvaralaštvo u Vlasotincu i, uz gitaru koju stalno nosi, izveo nekoliko kompozicija na nemačkom, francuskom, italijanskom, engleskom i ruskom jeziku.

Zašto se dr Bošković ,,malkice naljutio’’ na zavičaj, umesto ,,klasičnog intervjua’’, evo kazivanja – pisma dr Dobrivoja Boškovića ispisanog rukom (ne voli kompjutere) na ,,leskovačkim’’ dijalektom.

,,Dragi moji Leskovčani!

Koje da vi kazujem, da me utepate ne znam zašto stego srce i odluči da uzmem plavez u ruku i napišem vi ovo pismo kako bi znali da još uvek postojim i da na vas i moj kraj mislim. B’š me briga što vi ja i moje pisuvanje mlogo ne interesuje. Rekja bi da nisu čista posla k’d me jebandžije fale i vikaju da sam se na najbolji način odužija na svoj zavičaj i kroz svoje delo prvi otkrio jug Srbije, a vi me ni za crvljivu slivu ne zarezujete. K’o da ne postojim. Č’k i kad se organizuje promocija, nema gi onija koji bi voleja da vidim. Mrzi gi. Grad zamreja, ljudi si nemaju rabotu, a na nji ne pada na pamet da iskoče iz kuću i čuju koje s’m napisaja i k’kvu pesmu s’m ispevaja i na gitaru odsviraja. Valjda zatoj što ne mogu da otsave televiziju (opustela je!) i kompjuterske igre.

Da vi ispričam i ovoj. K’d beše najgusto i onaj belosvetske ale i dušovadnici uvedoše sankcije i za lekovi na decu, reši da napišem jednu komendiju i nasmejem moj namučen narod. Napisa ja ,,Grdelički kros’’ i odneso ga u leskovačko pozorište. T’g beše upravnik G.R. K’d mu reko zašto s’m došja, obradova se k’o da je rođenog brata videja. ,,Će gu izvedemo, kako da ne, takoj nešto ni s’g treba!’’ – reče i prigrli me k’o da će valcer s mene da igra. On obeća, a ja, mamlaz jed’n, u toj poverova. Koje da rabotim k’d verujem na ljudi; takvog me majka rodila i toj ne može da se izmeni. K’o malecko dete. I takoj, izlagaše me i od pretstavu ne beše ništa.

Posle dođe iz Beograd neka druga šušumiga za upravnika. On (k’o Skerlić na Boru Stankovića) vikaše da dok je on živ ,,leskovački jezik se neće čuti na pozornici ,,njegovog’’ pozorišta!’’ Čuvaj Bože!

Ali, k’d pričamo od takve rabote, da čujete i ovoj.

Maja se ja jed’n d’n po čarčiju k’o ubiven u glavu i navrati u Narodnu biblioteku da pitam d’l se čitaju moje knjige. Pogleda ja u policu ,,za domaće autore’’, k’d – nema gu nijedna moja knjiga. Kude su, pitujem ja, a oni ne znaju. Jedva gi nađoše, ali za to direktor neje bija kriv. Zameram mu s’mo što moje drame na nišku binu neje postavija. Bija je direktor i toj je mogaja. Od goleminju mi se neje ni javljaja. Beše mi krivo, ali koje da se raboti... Ja toj vikam ,,avarski sindrom’’. U staro vreme Avari beše mlogo golem narod; zbog neslogu gim se i trag izgubija. E, taj boljka je, izgleda, i na nas prešla. Imam i dokaz za toj.

K’d onomad beše promocija na moj roman ,,Valsotino imperijal’’, onija iz leskovački centar za kulturu u isto vreme zakazali gostovanje na nekog pogradskog pisca, neki mi reče – plagijator!

Lele, da znate kako s’m se naljutija! Otrča ja tam k’o da me stršelji jure i navika gim se. ,,To je, gospodo, diverzija!’’ – reko gim, a oni – mrtvi ladni!

No, ruku na srce, na televiziju i radijo su me ispoštovali. Svaka čas, takoj i treba. Toj se vika: lokalni patriotizam!

Onija u Beograd, k’d čuju da je neko delo čovek iz naš kraj napisaja, zbog naš govor odma pomisle da toj ne vredi ni lulu duvan. Neki toj nazivaju ,,predrasuda’’, a ja bi pre rekja da je to on’j ,,avarski sindrom’’.

Em s’g i ovoj da vi ispričam i ondk da završimo i zatoj što na oratu kraj nema.

Be ja jed’nput u Kulturni centar u Grdelicu, popi kafu i otido u biblioteku. K’d tamo vidom da moju moralističku poemu (450 stihova) ,,Sud i usud’’ nikoj neje uzeja u ruke. Neje ni korice, da vidi moju sliku. Kuj će ga znaje, valjda zatoj što ti je zavladalo loše vreme, ali taj neje ni mlogo važno, iako s’m gu pisaja i za lošo i za dobra vreme. Mlogo se obradova k’d mi u biblioteku rekoše da gim uveče u gosti dolaze vlasotinački pisci, pa se začudi što mi toj ne rekoše (?!) u Kulturni centar. Zaboravili od mlogo sedenje i kafu pijenje!

I takoj odluči ja da dođem na tuj sedeljku i čitam stihovi iz pesmu ,,Sud i usud’’. Da gim ugodim, poneso i gitaru. Napravi ja sefte na moju poemu, a posle zapeva što bolje mogu, a glas služeše... Sve bi bilo ubavo da me slušaše. Donese neki sepetku s’s taze kifle, ripnuše i grabe li grabe, da Bog sačuva... Pevam ja na onija što me slušaju, sve dok mi ne dosadi da se zabađav čepatim.

Dođe i kraj na našu sedenku. Pita ja moga prijatelja što s’m ga turija u moj roman ,,Valsotino imperijal’ Zorana Davinića, da me poveze do Leskovac, a on ne može: ,,Ću sednem u noge ili u skut’’ – reko mu ja. ,,Toj ne dozvoljava policija’’ – vrti glavu i bega on. ,,Onda me turi u ,,gepek’’ – molim ga ja, ali ni toj neje pomoglo, te uzo gitaru u ruke i ko posran nekako odo preko vrata. Napolje tavnina, prs pred nos se ne vidi, a Grdeličani polegali, nigde svetlo se ne vidi. Šetam ja tam-ovam k’o ubiven u glavu i čekam da naiđe neki avto, pa ako treba ću mu platim kol’ko traži. Čeka, čeka i ondak naiđe neki čovek i stade pred mene. Gleda on, a lice mu se ne vidi. Kuj mi je ov’j i koje ’oće od mene – pita se ja, b’š k’d se okrenu i izgubi se u tavninu.

Prođe jedno vreme, a ondak vido svetlo i obradova se. K’d stade pored mene jed’n stari ,,stojadin’ k’o da me usred noć slunce ogreja. Još više se obradova k’d otvori vrata i reče: ,,Ulazite, poslednji avtobus je otišja pre jed’n sat’’

Neje moraja dvaput da mi kazuje; dok dlan o dlan, ja sam sedeje do njega, a on dade gas i – pravac Leskovac. Ćutim ja, ćuti on. K’d zapali cigaru, reče: ,,Oprostite, ogrešili smo se o vas!’’ Takoj reče i mlogo me obradova. Pokajali se, pomisli ja. Ostavili svojeg čoveka da usred noć dreždi na avtobusku stanicu i onda gim saves proradila. Bolje ikad, nego nikad! U svoje mesto nikoj vladika neje postaja. Zatoj se u leskovački kraj ne čitaju moje knjige i ne igraju moji komadi.

Ej, nemoj se ljutite što vi dosadi! L’knulo mi je što ovoj onakoj kako se kod nas orati napisa, i zatoj što mlogo volim naš kraj i naši ljudi. Vaš Dobri.