Đavolja Varoš: Legende o gradu

Podloga kula je od tankog sloja laporca, u sredini je žućkasta glina, a iznad nje debeli sloj peščara pokriven pločama koje, kao pravi kišobran, štite rastresitu podlogu od razaranja i spiranja.

Spoljne sile, kiša, sneg, led i vetar, vremenom su nagrizali stare kule rušeći ih, dok su sa druge strane, spiranjem peska i šljunka ispod kamenih blokova nastajale potpuno nove kule. Na taj način se ove neobične zemljane figure menjaju, smanjuju, nestaju i pomeraju, uvlačeći se sve dublje u unutrašnjost planinske strmine. Teren na kom se nalaze svakim danom postaje nepristupačniji za znatiželjne posetioce, kao da kule žele da se odvoje od sveta i sakriju od radoznalih i dosadnih očiju.

U Đavoljoj Varoši zemljani stubovi nisu sami. Društvo im prave izvori hladne i kisele mineralne vode, izobličeno drveće, ostaci naselja i rudničkih jama, crkve i groblja. Izvori kisele i lekovite vode spadaju u izuzetno retke izvore, ne samo kod nas, već u celom svetu. Nestvarna slika čudno poređanih kula na padini brda, ekstremno kisela minerala voda, kao i tragovi ljudske aktivnosti u njihovoj neposrednoj blizini, snažno su uticali na maštu meštana, pa je tako o Đavoljoj Varoši stvoreno nekoliko legendi.

Jedna legenda kaže da su se đaci, koji su više voleli provod nego učenje, opkladili sa đavolima da će ih nadmudriti. Izgubivši opkladu đavoli su se pretvorili u glavutke, a đaci, ogrešivši se o dati zavet, pretvorili su se đavole.

Druga legenda kaže da se u dalekoj prošlosti tu nalazilo dobro utvrđeno naselje čiji stanovnici nisu želeli da se pokore strašnom vladaru koji je bio zao kao sam đavo. Zbog te napokornosti vladar se naljutio, sakupio silnu vojsku i porušio grad, a njegove stanovnike pretvorio u kamene figure.  

Po trećoj legendi zemljani stubovi nisu ništa drugo no okamenjeni svatovi iz dve različite porodice koje su se davnoj prošlosti posvađale oko iste devojke. Obe porodice su poslale svoje svatove po devojku, ali su se oni sreli na mestu Đavolje Varoši. Obe porodice su želele da devojka bude baš njihova, pa da bi se izbeglo prolivanje krvi, neka tajanstvena sila ih je kaznila i okamenila.

Gotovo niko ne sme da zanoći u Đavoljoj Varoši, jer meštani šire priču da se iza pola noći, celim ovim područjem čuju zaglušujući i nestvarni krici i hučanje koje kao da dolazi iz dubine zemlje. Izmešani su krici odraslih ljudi, žena i dece, a da li  od staha ili priviđenja, meštani čak tvrde i to da su videli siluete nekih bića koja su viša i pogrbljenija od čoveka. Mnogi koji su želeli da provere istinistost ove priče, pobegli su glavom bez obzira, uplašeni zvucima i kricima koji se, zaista, horski čuju. Pričali su da su osetili neko čudno strujanje iako nije bilo vetra i kako kažu, pred očima su im se prikazivale slike davne prošlosti, svatovi u koloni, muzika, pesma i veselje a potom zastrašujući muk koji ih je preplašio.

Legenda ima mnogo i stalno nastaju nove, a stvaran prirodan razlog ove čudne pojave, naučnici su samo delimično odgonetnuli.

Jedno je sigurno, ravnodušnih nema. Svi koji su videli ovu neobičnu i netaknutu prirodu, čak i oni koji su uplašeni pričama i legendama pobegli pre prvog sumraka, osetili su uzbuđenje i neizmerno zadovoljstvo u svom srcu zbog susreta sa ovim istovremeno prelepim i zastrašujućim prirodnim spomenikom.