Sokograd, utvrđenje ni na nebu ni zemlji

Pominje se i u vreme Stefana Nemanje oko proterivanja Bogumila kada je prvi put razaran.

Obnovljen je ostao u sastavu srednjevekovne Srbije. Prvi trag o njemu potiče iz 1413. godine, iz vremena kad je posle kosovskog boja despot Stefan Lazarević pokušavao da  oružjem, potkupljivanjem i svakojakim pregovaračkim veštinama s nimalo naivnim Turcima – Srbiji produži život.

Ovaj drevni grad pao je u ruke Turaka 1459. godine, kada ga je Bajazitov sin Musa Kesadžija sa svojim nedelnicima razorio i kad je i Srbija prestala da postoji kao država.

Onda su u njemu svoje oružje oštrili i koristili Austrijanci, i to prilično dugo: od 1690. do 1737. godine.

Njegove utvrde upoznao je, 1808. godine, i nadaleko poznati Hajduk Veljko Petrović.. 

Izvesno je da je Sokograd, kao srednjovekovna građevina, podignut na ostacima nekih prethodnih temelja. Zna se da je to bio grad neobično jakih zidova, velikih razmera i nepravilne osnove na koju je uticao sam oblik stenovitog uzvišenja. Činila su ga dva dela: donji, kome se lakše prilazilo i koji je služio da okolnom stanovništvu pruži zaštitu pred neprijateljem i gornji, koji je bio utočište velmoža, najsigurniji zaklon pred nastupajućom opasnošću.

Kako arheolozi kažu, u Gornji grad ulazilo kroz veliki donžon ili kulu motrilju. Na drugom kraju, onom prema brdu, bio je izgrađen visoki zaštitni zid s otvorima za topove. Ispod njega, u donjem delu utvrđenja u tim vremenima bujao je život o čemu svedoče i ostaci cisterne, zasvedene kamenom i uklesane u stenu. Sredinom stoleća istraživač naše starije prošlosti Aleksandar Deroko zabeležio je i da je video keramičke cevi za dovod kišnice... Cisterna se, dakle, vodom hranila od atmosferskih voda koje su tu kolektovane. Valjalo je spreman dočekati naoružanu napast.

Današnji Sokograd dostupan je samo najupornijim s’obzirom da se nalazi na velikoj visini u odnosu na basen reke  Moravice. Sokograd je narod zvao i Sokolac, Sokolnik, ali i Sokolica i sačuvao je nekoliko lepih legendi. Čini se da je najtužnija ona o Lepteriji, kako se danas zove park prirode u čijem se sklopu i sam Sokograd nalazi.

Po toj legendi, neimenovani zapovednik Sokograda imao je lepu kći po imenu Lepterija u koju se zagledao Župan, sin gospodara obližnjeg Vrmaškog grada. Bila je to, svakako, velika ljubav, koju nisu odobravali njihovi roditelji zbog nekih spornih poseda. Od braka, tako, nije moglo ništa da bude. Onda se dvoje mladih dogovorili da Župan s družinom dojaše do zidina Sokograda, a da se Lepterija u međuvremenu iskrade kroz tajni prolaz. S početka je ceo poduhvat nalikovao bajci, ali je devojčin otac ubrzo otkrio da Lepterije nema i poslao poteru za beguncima. Njegova srdžba bila je toliko velika da je vojnicima naredio da je pogube čim je stignu. Tako je i bilo. Lepterija je stradala od mača očevih vojnika, a ožalošćeni Župan je, u očaju, skočio u najdublji vir Moravice i utopio se. Mesto, proplanak, gde je stradala devojka i danas se naziva Lepterija a vir – Župan.

Druga legenda kaže da Turci ni posle duge opsade nisu uspeli da ga osvoje. Stamena i teško pristupačna građevina je uspešno odolevala pošto su na vreme dopremili dovoljno hrane i čak uspeli da dovedu vodu. Narodni pripovedač dalje kaže da su napadači onda potražili pomoć od jedne jurodive babe koja je svašta znala. Ona im, za pristojnu nadoknadu, otkrije da im valja da nađu konja ajdira i da mu devet dana ne daju vode, pa da ga tek tada prošetaju oko grada. Gde konj počne kopitom da kopa, tu da oni nastave jer su tu vodovodne cevi koje je onda lako preseći.
Image

Istovremeno, mada pripovedač ne objašnjava ovu čudnu igru glavne junakinje svoje priče, baba je zapovedniku grada poslala poruku šta mu se sprema i da je najbolje da konje naopačke potkuju i kroz tajni prolaz napuste utvrđenje. Tako je i bilo. Sledećeg jutra Turci su se uplašili kada su videli tragove kopita. Pomislili su da je opsađenima krišom stiglo neko pojačanje. Kad su posle dugog većanja odlučili da ipak krenu u grad iza čijih zidina više nije dopirao žagor branilaca, iznenadila ih je pustoš...

Treća legenda kaže da je nekada davno, silan velmoža, gospodar tvrdog Sokograda, jahao kotlinom. Odjednom, smračilo se nebo nad Ozrenom, sevnu munja sa Oštre čuke, grunu grom i zadrhta zemlja sve do Šiljka na suvom Rtnju. Skoči uplašen at. Jahač pade s njega i izgubi svest. Kada se gospodar Sokograda osvesti, učini mu se da su mu sve kosti polomljene. Nije mogao da stane na noge. Ležao je bespomoćno i čekao smrt. Onda je iznenada čuo glogot vode. Lagano se, stiskajući zube od bolova, pridigao nameran da na onaj svet ne ode žedan.
Kad je, kaže pripovest, popio prvi gutljaj s vrela koje mu je dotad bilo nepoznato, u glavi mu se namah razbistrilo. A kad je i ruku stavio u vodu, odmah joj se vratila snaga i on se, onako u gospodskom odelu, sruči u kladenac, za tili čas ozdravi, pa se oran vrati u svoju utvrdu. Čim je stigao, naredio je da se iznad izvora smesta podigne nastrešica. Glas o lekovitoj vodi u kotlini između Ozrena i Rtnja više niko nije mogao da zaustavi, a onda mu se, mnogo desetleća docnije, pridružio i dvostih Branislava Nušića i danas omiljena uzrečica meštana ali i njihovih mnogobrojnih gostiju: „Sokobanja, Sokograd - dođeš mator, odeš mlad!”

Naši srednjovekovni gradovi-utvrđenja, danas su nemi kameni svedoci nama još zagonetne prošlosti. Kako tvrdi Aleksandar Deroko, ugasili su se zbog toga što su ih osvojili Turci. Oni su neke stare gradove zadržali samo radi obezbeđenja saobraćaja i lakšeg upravljanja osvojenim područjima, dok su druge, ako ih već nisu porušili prilikom osvajanja, jednostavno napuštali. A onda su meštani poverovali da su našli pravi besplatan majdan za dobijanje kamena...

Po svoj prilici, i Sokograd je podelio sudbinu starih gradova koji u novom vremenu više nikom nisu bili potrebni osim, naravno, okolnom stanovništvu kao prikladan i priručan materijal za kuće i vodenice... Ipak, postoji nada da će u skorije vreme Sokogradu iznad Sokobanje umnogome biti vraćen nekadašnji izgled. O tome svedoči i nacrt sokobanjskog arhitekte Vukašina Miletića koji je pre nekoliko godina proglašen za najbolji s nadom da će ubrzo biti i opredmećen.

U međuvremenu sokolovi su postali prava retkost i oko Sokograda i iznad Sokobanje. Jedino se još gnezde u prospektima lokalnih turističkih organizacija, legendama, pesmama i toponimima starih naseobina. Možda im nedostaje ruka s odgovarajućom rukavicom za nekad omiljen lov srednjovekovne vlastele ili su današnji golubovi druželjubiviji s obzirom da prilično slobodno sleću na ramena i meštana i gostiju.