Istorija i ravoj turizma Sokobanje

Potvrđuje se da je Sokobanja staro naselje rimskog porekla, da je i tada postojalo kupalište - balnea, odakle i potiče naziv banja. Sokobanja je bila stalno na udaru silnika i moćnika.

Često je potpadala pod vladu osionih Turaka ili podmuklih Austrijanaca (1690. i 1737), ali su je Srbi uvek ponovo oslobađali...

U zapisima istoričara i putnika (Feliks Kanic, pa Baron Heder i drugi) potvrđuje se da je Sokobanja staro naselje rimskog porekla, da je i tada postojalo kupalište - balnea, odakle i potiče naziv banja. Turski putopisac Eblija Čelebija svedoči, davne 1663. godine, da banja ima 200 drvetom pokrivenih kuća, šest džamija, dva hana i javno kupatilo. Kupatilo je navodno bilo, bilo impozantnih dimenzija, snažnih građevinskih obrisa sa kupolama pokrivenih olovom, sa šedrvantima i sobama za kupanje, ali i sa kupatilom "samo za žene". Kaže da je „vrlo impozantno, u dobroj graðevini, s kupolama pokrivenim olovom, sa šedrvanom i sobama za kupanje.“ Ima i posebno kupatilo „samo za žene, sa toplom vodom u koju se ne može ući dok se prvo ne promeša sa hladnom vodom.“ U ovim kupatilima lečili su se i oporavljali bolesnici iz Turske i Male Azije

Zbog svog geografskog značaja i lekovitosti svojih voda, Sokobanja je bila stalno na udaru silnika i moćnika. Često je potpadala pod vladu osionih Turaka ili podmuklih Austrijanaca (1690. i 1737), ali su je Srbi uvek ponovo oslobađali. Sredinom prve polovine XIX veka u Sokobanji je bilo oko 50 srpskih i oko 700 turskih kuća i pet džamija.

Sokobanju kao lečilište pominju i austrijski osvajači. General, grof Šmetaus, 1737. godine piše: „ Naselje Banja dražesno je mesto. Ima jedan zamak koji je, kako izgleda, vrlo star; ima kupatila za koja se priča da su divna... Ona su sagraðena od mermera i održavaju se sa puno čistoće. Ovamo Turci dolaze iz svih krajeva, pa čak i iz Azije.“ Šmeatus, takoðe, navodi da su pre Turaka ovde na lečenje dolazili još rimski legionari, ratnici Vizantije i srednjevekovne velmože.

Posle više uzastopnih pokušaja, Sokobanju je, 1810. godine, oslobodio čuveni junak Hajduk Veljko Petrović. Bio je i vojvoda u Sokobanji do 1811. godine, kada je premešten za vojvodu u Negotin. Od 1813. do 1832. Sokobanjom su upravljali Turci.

Sokobanja je konačno oslobođena od Turaka 1833. godine, kada je ušla u sastav mlade srpske države.

Sokobanjci su aktivno učestvovali u balkanskim ratovima, u Prvom svetskom ratu i NOR (1941-1945). U Drugom svetskom ratu boreći se protiv okupatora Nemaca i Bugara, a i njihovih pomagača (belogardejaca, četnika i dr.) Sokobanja je podnela velike žrtve - 419 ljudi je poginulo u borbama, ili streljano kao žrtve terora. Konačno je oslobođena 14. avgusta 1944. godine. 
 
 Razvoj Sokobanje od 1833. do 1945.

Procvat Banje u Kneževini Srbiji, posle osloboðenja od Turaka, je sa današnje distance zanemarljiv, ali za prilike koje su karakteristične za XIX vek, bio je vrlo značajan. Odmah posle osloboðenja Knjaz Miloš nareðuje: „ da se opravi amam“, da se podigne „špitalj“ i konak za njega. šalje banjske vode na analizu u Beč i postavlja prvog banjskog lekara Leopolda Erliha koga Banjčani prekrštavaju u Đorđaa Novakovića ili samo dr Đoka Pokrštenjak. Knjaz često dolazi u Banju ili šalje članove svoje porodice. A gde je Knjaz, tu je i čitava dvorska svita, pratnja, posluga, straža i ostali narod. Tada su začete klice banjskog turizma koji traje do današnjih dana.

Godine 1837., 8. juna (po starom kalendaru) iz kancelarije Knjaza Miloša u Kragujevcu, napisan je uput za praporčika (zastavnika) Lazarevića, koji se šalje u Banju radi upotrebe tople vode a ima ga primiti dr Đoka i to se uzima kao početak razvoja turizma.

Početkom XX veka bogatiji trgovci i mehandžije grade luksuznije vile zasvoj boravak ali i za smeštaj banjskih gostiju. Banja postaje privlačna za boeme ali i za intelektualnu elitu tadašnje Srbije. To interesovanje traje sve do početka Drugog svetskog rata. Političari, književnici, naučnici svetskog glasa i ugleda kakvi su bili Josif Pančić, Emilijan Josimović, Jovan Cvijić, Dragoljub Jovanović kao i prvaci pozorišne umetnosti poput Milivoja Živanovića, Žanke Stokić i drugi, postaju stalni gosti Sokobanje.
U vreme kada ni lingvisti nisu koristili reč ekologija, Sokobanja dobija svoje prvo ekološko i turističko društvo pod imenom „Društvo za unapreðenje i ulepšavanje Sokobanje i njene okoline“. Na čelu društva stajao je Upravni odbor sa predsednikom dr Petrom Dojićem, banjskim lekarom.

Pokrovitelj Društva postaje Arhiepiskom Beogradski i Mitropolit Srbije gospodin Mihailo. Društvo preduzima niz radnji da se Sokobanja približi tadašnjim svetskim banjama. Uvodi se električna instalacija za faradizaciju i hidro-električna kupanja u osam kada banjskog kupatila. Te, 1895. godine Sokobanja je zakoračila u Evropu.

Izmeðu dva svetska rata gradi se prvi savremeni banjski hotel. Gradi ga banjski trgovac Velja Milenković a dobija naziv hotel Evropa, današnji konak Park. Na najlepšim lokacijama grade se vile za banjske goste, vodovod, elektrifikacija, javna rasveta, podižu parkovi i ureðuju izletišta. Najpoznatije izletište u to vreme je Vrelo sa raskošnim parkom i jezerom za vožnju čamcima. Vrelo je i danas najbliže izletište Sokobanje ali umesto jezera ima divnu šumsku pozornicu za velike priredbe i festivale.

Razvoj Sokobanje posle II svetskog rata

Ratna razaranja nisu zadesila Sokobanju ali je banja iza rata nasledila malo privrednih objekata, nekoliko kafana, trgovina, pomenuti hotel Park, topla kupatila „Park“ i „Banjicu“ i gradsku bolnicu. Ostalo je i nekoliko vila u kojima su smeštani banjski gosti.

Šezdesetih godina dvadesetog veka pripremaju se projekti i programi za izgradnju hotela i drugih pratećih turističkih objekata. Gradi se hotel Turist, restoran Vrelo, dograðuje Odmaralište RVI (danas prirodno lečilište Banjica). Grad dobija savremeni izgled izgradnjom ulica, trgova, vodovoda, rasvete. Grade se hoteli: „Zdravljak“, „Sunce“, „Moravica“ i Zavod za rehabilitaciju (današnja specijalna bolnica za nespecifična plućna oboljenja). Pored osnovne škole Sokobanja dobija i Gimnaziju, osavremenjuje se dečji vrtić „Bucko“, gradi dom zdravlja.

Pored hotelskih kapaciteta grade se privredni objekti i razvija drumski saobraćaj. Sa Sokobanjom se povezuju sva seoska naselja savremenim putevima. Čista i zdrava sredina doprinosi da se svi proizvodi iz seoskih domaćinstava lako prodaju na pijaci. Tu pre svega spadaju čuveni sokobanjski sir i rtanjsko jagnje.

Sokobanja nema razvijenu privredu osim turističke. Opredeljenje da se u Sokobanji ne grade fabrike sa dimnjacima uticalo je da od privrednih grana sokobanjskoj opštini osim Rudnika mrkog uglja „Soko“ i nema značajnijih privrednih subjekata. Manji kapaciteti mlekarske, pekarske i klaničke industrije zadovoljavaju potrebe lokalne sredine. Sva proizvodnja i uslužne delatnosti koncipirane su za zadovoljenje potreba graðana i turista. Poslednjih godina turistički promet Sokobanje nalazi se u vrhu srpskog turizma.

I poslednja ratna razaranja nisu pogodila Sokobanju. Sokobanja je bila i ostala oaza ekoloških odredišta u Srbiji. Kao prva ekološka opština postaje uzor drugim sredinama kako očuvati životnu sredinu u najširem smislu.

soko-banja.org