Kuda ide Srbija?

Dnevni list Danas objavio je poglavlje „Kuda ide Srbija“ najnovije knjige Vojislava Koštunice – Politička neutralnost ili Evropska unija (Fond Slobodan Jovanović, 2013).

Nažalost, naša država, naše političke stranke i naša javnost niti postavljaju niti daju odgovore na ova pitanja. Danas je u Srbiji na delu politika pristupanja Evropskoj uniji, što znači da jedino znamo da je učlanjenje u Evropsku uniju cilj za koji se naša zemlja zalaže.

A šta znači i šta podrazumeva politika pristupanja Srbije Evropskoj uniji? To se pitanje ne postavlja, niti je naša javnost za njega dovoljno zainteresovana. Činjenica je da je za svaku od država koje su od 2004. ušle u EU, izuzev Kipra i Malte, važilo pravilo da prvo postanu članice NATO-a, pa tek onda Evropske unije. Jednostavno se podrazumeva da su vrata NATO-a ulaz za Evropsku uniju. Utoliko pre što se može postaviti i pitanje da li se Evropska unija može osloboditi lanaca vojnog saveza kojim komanduju Sjedinjene Države. To nas neminovno navodi da konačno razmislimo kako zapadne sile vide pristupanje Srbije zajednici naroda koji sačinjavaju Evropsku uniju. Zapad je svestan činjenice da Srbija tokom svoje istorije nikada nije pripadala nekom trajnom vojnom ili političkom savezu. Isto tako, zapadne sile znaju da Srbija nikada nije slala svoju vojsku da ratuje protiv Rusije. Dobro znaju i da su naša duhovnost i naš istorijski identitet duboko povezani sa Srpskom pravoslavnom crkvom, koja nikada nije bila pod značajnijim zapadnim uticajem, odnosno bitnim uticajem zapadnih crkava. Istovremeno, Zapadu je dobro poznata dubina istorijske i današnje povezanosti Srpske pravoslavne crkve sa ruskom i grčkom pravoslavnom crkvom.

Ako Srbija želi da se učlani u zapadne strukture, a to zapravo znači evroatlantski klub, neophodno je da pristane na skraćenje i unutrašnje preuređenje države. Tu spada pitanje Kosova, ali i Vojvodine i Raške.

Kakav onda zaključak mogu da izvedu zapadne sile? Sudeći po onome što vidimo poslednjih godina, tri su glavna stuba zapadne politike prema Srbiji. Prvi je vojni i odnosi za na postepeno pristupanje Srbije NATO savezu. Drugi je političko-ekonomski i znači vezivanje Srbije za Evropsku uniju, odnosno za ono što od nje ostane ili u šta EU preraste. I treći stub je duhovno-identitetski, koji se u prvom redu odnosi na značajnu reformu Srpske pravoslavne crkve i uopšte promenu istorijske svesti srpskog naroda. Dakle, neophodno je da znamo pod kojim uslovima i na koji način zapadne sile nameravaju da integrišu Srbiju u svoje okrilje. Pošto je Evropska unija za Srbiju bila manje sporna od NATO-a, ili od zahteva da se promeni istorijska svest srpskog naroda, Evropska unija je ponela zastavu i daleko je isprednjačila u procesu uvlačenja Srbije u evroatlantske integracije. Sada se polako sve glasnije čuje zahtev za promenom nacionalnog identiteta, a ubrzo će stići na dnevni red i zahtev za pristupanje Srbije NATO-u.

Ako Srbija želi da se učlani u zapadne strukture, a to zapravo znači evroatlantski klub, neophodno je da pristane na skraćenje i unutrašnje preuređenje države. Tu spada pitanje Kosova, ali i Vojvodine i Raške. Potom će u jednom trenutku integracije u NATO stići i prestići evropske integracije. I u najjačem smislu pokrenuće se pitanje promene istorijske svesti srpskog naroda i zahtev za reformom Srpske pravoslavne crkve. To je put onako kako ga vide zapadne sile, koje suštinski odlučuju o pristupanju Srbije evrounijskim strukturama, odnosno evroatlantskim integracijama. Naivno je razmišljati da Srbija može da izmeni ovaj put i, recimo, prihvati Evropsku uniju a ne i NATO i promenu istorijske svesti, ako odluči da ide ovim putem. Posebno uznemirava činjenica da vladajuća Srbija, kako ona politička tako i ona medijska i ekonomska, zabija glavu u pesak i ne želi da razmotri šta u osnovi znači put Srbije u evropske, ili, istinitije rečeno, evroatlantske integracije. Osim lakomislenog hvalospeva Evropskoj uniji, ništa se ozbiljno o ovoj temi ne može čuti od vladajuće Srbije. Mogao bih da razumem da se, posle podrobne javne debate, donese i zaključak da bi srpskoj poljoprivredi, energetici, industriji, trgovini, privredi, duhovnosti, zdravstvu, školstvu, obrazovanju, nauci, kulturi, sportu i drugim oblastima bilo bolje ako bi Srbija pristupila Evropskoj uniji. Ali duboko zabrinjava što nikakve rasprave u srpskoj javnosti gotovo da nema. A još više zabrinjava što se svako drugačije mišljenje dočekuje na nož i preti mu opasnost da bude proglašeno za ekstremno.

Danas nam je preko potrebna volja i snaga da pokrenemo nacionalnu debatu o budućnosti Srbije.

Srbija nije država od juče, pa da se kaže da je ovakvo stanje potpunog zaborava svega što Srbija istinski jeste, cele njene tradicije i celog njenog duhovnog i kulturnog nasleđa, normalno i prirodno stanje. Srbija u svom nacionalnom biću nosi iskustvo da je neophodno razgovarati i temeljno razmotriti koji je put najbolji i koji put čuva srpske nacionalne interese. Samo je u periodu vladavine komunizma u Srbiji preovladao površni duh parola i unapred prihvaćenih rešenja za put koji nema alternativu. Zabluda komunizma je ostavila dubok trag i nanela ogromnu, dugotrajnu štetu srpskim nacionalnim interesima. Nije samo komunizam predstavljao odricanje od svesti ko smo i šta smo kao narod i država. I stvaranje prve Jugoslavije imalo je u svojoj osnovi zabludu da cilj Srbije može biti nešto drugo, a ne isključivo nacionalna država koja je najbolji čuvar i garant srpskih nacionalnih interesa i identiteta. I danas, po treći put, Srbija zatvara oči pred novom zabludom da Evropska unija kao nadnacionalna tvorevina može biti cilj Srbije, umesto da to bude ona sama i njene tradicionalne vrednosti i interesi.

Šta nam onda valja činiti? Danas nam je preko potrebna volja i snaga da pokrenemo nacionalnu debatu o budućnosti Srbije. Pred ovim pitanjem više se ne može ćutati. I važne nacionalne institucije treba da se oglase i kažu šta misle o budućnosti zemlje i putu kojim Srbija treba dalje da ide. Bilo bi ipak previše da Srbija, negirajući svoju istoriju, svoj nacionalni identitet i svoju demokratsku tradiciju, bez ijedne reči protiv, odnosno bez nacionalne debate, završi na bespuću evropskih integracija. Jer u tom slučaju ona bi bez borbe i gotovo šapatom predala svoju budućnost i svoju sudbinu u ruke strancima, u ruke Brisela. Svaki glas protiv ove predaje Srbije je važan i treba da se čuje. Kada ako ne sada?

Postoji li, dakle, za Srbiju i neki drugačiji put od ovog evrounijskog i evroatlantskog? Možda se može reći da je jedna zemlja osuđena da ide putem kojim je vekovima išla, ali se nikako ne može reći da je bilo koja zemlja osuđena da ide putem kojim nikada pre toga nije išla. A Srbija nikada u svojoj istoriji nije pripadala zapadnim bilo vojnim, bilo političkim trajnim savezima. Još je pred Srbijom vreme da se razmisli i svojom voljom odluči kojim putem treba ići. Uveren sam, a to i ova knjiga svedoči, da je to put političke i vojne neutralnosti. On ne vodi konfrontaciji sa Zapadom, već saradnji sa svim državama koje žele da imaju normalne odnose sa Srbijom. Politička neutralnost omogućava Srbiji da bude ono što ona jeste i sačuva svoj nacionalni i istorijski identitet. Identitet je uvek vertikala koja spaja prošlost, sadašnjost i budućnost. Zapad nam upućuje poziv da se odreknemo prošlosti zarad budućnosti. To je obična besmislica, jer se odricanjem od prošlosti odričemo i od budućnosti, odričemo se onoga što jesmo, svoga identiteta.

Vojna neutralnost nas čuva od nepotrebnih i pogubnih vojnih avantura i usredsređuje zemlju da brine samo o sopstvenim interesima. Nijedan Srbin ne treba da nosi oružje izvan srpskih zemalja i da gine zarad tuđih interesa. Politička i vojna neutralnost Srbije predstavlja suštu suprotnost planovima zapadnih sila. Slobodna i samostalna Srbija, sa svojim nacionalnim i istorijskim identitetom, koja brine samo o svojim interesima, to je politički i vojno neutralna Srbija. Ako danas ne uspostavimo političku neutralnost i ne sačuvamo svoju slobodu i samostalnost u odlučivanju, biće veoma teško da to uradimo pošto sebi nametnemo jaram evroatlantskih integracija.

I kada sam krajem 2007. godine doneo čvrstu odluku da Srbija potpiše energetski sporazum sa Rusijom o izgradnji Južnog toka, imao sam na umu da Srbija mora za sebe da obezbedi odgovarajući položaj između Istoka i Zapada. Južni tok unosi neophodnu ravnotežu i daje Srbiji i snagu i mogućnost da vodi samostalnu i neutralnu politiku. Bez Južnog toka ekonomija Srbije je suviše jednostrana i izložena snažnim zapadnim pritiscima. Zapravo, da nije potpisan energetski sporazum sa Rusijom, vremenom bi Srbija postala lak plen za zapadne sile i potpuno bi izgubila svoju samostalnost. Uslov za samostalno i slobodno odlučivanje jeste politika neutralnosti. Ona nam omogućava da pažljivo vodimo računa da Srbija nikada ne izgubi slobodu da samostalno odlučuje o svojim nacionalnim i ekonomskim interesima.

Zbog toga je pitanje: „politička neutralnost ili evropske integracije“ ključno i sudbonosno pitanje pred kojim Srbija stoji. Moguće je da većinska Srbija neće želeti da prepozna ni šta znači politička neutralnost, niti šta u stvari znače i šta sa sobom nose evropske integracije. Drugim rečima, možda će se bez udubljivanja prepustiti zapadnjačkoj reci da je nosi kud joj drago. I to predstavlja neko rešenje. Ali posledice je u svakom slučaju nemoguće izbeći. Ni odluka da Srbija bude politički neutralna, niti odluka da nastavi evropske integracije ne mogu proći bez krupnih posledica, koje će opredeliti naše živote i našu budućnost.

U svakom slučaju, ova knjiga predstavlja poziv na razmišljanje o budućnosti Srbije. Poziv da iskažemo svoju slobodnu volju i izaberemo kojim putem Srbija treba da ide. Ona je i poziv na slobodnu debatu i sučeljavanje mišljenja o tome da li je za nas bolje da budemo politički neutralni ili deo Evropske unije. Na kraju, i pre svega, ova knjiga je poziv da se u Srbiji organizuje slobodan referendum i da narod svojom voljom izabere između političke neutralnosti i Evropske unije.

Poslednje poglavlje knjige „Politička neutralnost ili Evropska unija” (Fond Slobodan Jovanović, 2013)