Zdrava hrana s Jastrepca

Na desetak kilometara od Prokuplja, po bregovima pod vrhovima Jastrepca, ugnezdilo se selo Gornja Rečica. Nekada su ovde bili nepregledni voćnjaci autohtonih sorti. U selu sa sve manje ljudi i voćnjaka, Ljubinko Vasiljević je jedan od retkih koji obnavlja voćarstvo, i to na poseban način.

Na ulazu u selo, sa obe strane puta, žute se bujne stabljike kantariona. U dvorištu Vasiljevića, neodoljivi miris kamilice. Pomišljamo: samo od branja ovog lekovitog bilja moglo bi pristojno da se živi. Naš domaćin veli da je na nekoliko stotina metara odavde, u planini, netaknuta priroda i mnogo šumskih plodova i gljiva.

Pa, ipak, svi odoše u gradove. I njegova deca su po svetu. Jedan sin mu je u Australiji, drugi u Kuršumliji, ćerka u Prokuplju, brat u Argentini... A on rešio da učini nešto što bi tu tužnu sliku sela promenilo. Podiže Ljubinko voćnjake i povrtnjake bez hemije i veštačkih đubriva. Koristi samo što planinska zemlja, voda i nebo pružaju. A sve pomoću nauke, svog i svetskog iskustva. Završio je, inače, srednju poljoprivrednu školu. On je jedini u Toplici zasnovao proizvodnju voća i povrća na organski način i ima sve potrebne sertifikate.

– U saradnji sa Ministarstvom poljoprivrede već četvrtu godinu proizvodim organsku hranu. Moj rad prati specijalizovana italijanska firma za izdavanje sertifikata. Do sada sam dobijao licence koje važe godinu dana, a sada se nadam trajnom sertifikatu, pa ću moći da izvozim na evropsko tržište. Već sam sa Italijanima, Nemcima i Grcima sklopio predugovore. Za svoje proizvode dobijam trostruko veću cenu. Jabuke, na primer, stranci otkupljuju po tri evra za kilogram – kaže Ljubinko Vasiljević, uveren da će svojim primerom nadahnuti i ostale u selu, pa i u celoj Toplici. Sve je, kaže, podredio tom cilju.

Njegovu majku Stanu zatičemo kako uređuje lozu. Iako joj je 85 godina, u selu se ne sedi besposleno, veli. Posluži nas medom i hladnom planinskom vodom, pa rakijom kruškovačom.

Penjemo se zatim uz breg izrovanim putem, do voćnjaka Vasiljevića. Na 2,5 hektara, nižu se redovi krušaka, jabuka, dunja, šljiva, kleke... Kraj svakoga stabla grumen zeolita. On, kaže Ljubinko, povećava prinos i do 50 odsto. Veštačkog đubriva ovde nema. Po voćnjacima su gnezda za ptice koje uništavaju trećinu insekata, tako da se prskanje svodi na najmanju meru, i to isključivo prirodnim preparatima.

Po obodu mladog voćnjaka ogromna stabla krušaka stara preko sto godina. Ljubinko se i opredelio da neguje autohtone sorte kao što su jabuke šarunke, šumatovke, kolačare, pa kruške ječmenke, bazve, pološke, kaluđerke... One su otporne na mnoge bolesti i insekte. A sve ih kalemi na divljake, jer su i bujnije i otpornije.

– Nameravam da krenem i u proizvodnju organskog grožđa. Moj brat od ujaka Milomir Trebaljevac ima u Argentini 250 hektara vinograda. Grožđe gaji na prirodan način i prodaje ga tamošnjim marketima. Bio sam kod njega u Belo Horizonteu i video dosta toga, a oduševilo me „češljanje“ grozdova. Mi u proređivanju kidamo svaki drugi grozd, a oni posebnim češljem prorede zrna u grozdu, što je mnogo bolje. Kod njih se u vino zato ne dodaje šećer. Znači, potpuno je prirodno. Na jesen idem kod sina Miloša, koji u Australiji ima građevinsku firmu. Tamo, kažu, prerađuju grožđe na prirodan način, a i voće suše na suncu. Hoću i to da primenim ovde – poverava nam Ljubinko svoje planove.

Da država pomaže, selo bi oživelo

U centru Gornje Rečice je prodavnica. Otvorili su je udruženi seljaci. Mogli bi, kažu, oni još mnogo toga da učine kad bi imali podršku države. Da sagrade hladnjaču, sušaru, neki mali pogon za preradu voća.

– Ako strancima daju za svakog zaposlenog radnika 5.000 ili 10.000 evra, neka nama daju trećinu, pa će se mnogi vratiti ovamo i zaposliti. Ja sam bih uposlio najmanje dvadeset ljudi. Vratili bi se i moji sinovi. Prvo Dejan iz Kuršumlije, pa Miloš iz Australije, koji i otuda uspeva da održava voćnjake ovde. Preko interneta naručuje šta kad treba da se radi, a šaljem mu i slike kako izgledaju voćke, od cvetanja do zrenja. Vratila bi se i ćerka Jasmina, koja je završila za lekara, ali čeka posao već sedmu godinu – uveren je Ljubinko Vasiljević.