Plata u Beogradu i za 40% veća nego u Nišu

Ono što je uvek zanimljivo videti na svakom putovanju jeste kako stanovnici posećenog mesta žive, čime se bave i koji nivo svog materijalnog, inetelektualnog, kulturnog i duhovnog razvoja su dostigli.

Da počnemo od toga čime se bave stanovnici pomenutih gradova. Pritom sve podatke uzimamo za 2014. godinu jer su oni kompletno statistički obrađeni i objavljeni.

U gradu Beogradu ima oko 559 hiljada zaposlenih ljudi, od čega oko 84% u pravnim licima, a ostatak su preduzetnici ili kod njih zaposleni radnici.  Na hiljadu Beograđana dođe 334 zaposlenih.

U Novom Sadu radi oko 126 hiljada radnika, od čega oko 79% u pravnim licima. Od hiljadu Novosađana zaposleno je 363.

U Nišu ima osetno manje radnih mesta – oko 63 hiljade, od čega je 76% u pravnim licima. Na hiljadu Nišlija dolazi samo 244 radnih mesta. U Kragujevcu postoji samo oko 42 hiljade radnih mesta od čega je oko 79% u pravnim licima. Od hiljadu Kragujevčana zaposleno je njih 236.

Naša glavna privredna uzdanica, prerađivačka industrija, ne zapošljava mnogo ljudi. U Beogradu ima oko pedeset hiljada industrijskih radnika (oko 9% ukupnog broja), u Novom Sadu oko dvanaest hiljada ili 9,7%, u Nišu oko sedam hiljada (11,7%) i u Kragujevcu oko devet hiljada (22%).

Međutim, dinamičan privredni i društveni razvoj poslednjih dvadeset pet godina doneo nam je novu privrednu zvezdu koju Srbi smatraju gotovo ekonomskim božanstvom. Naravno, to je trgovina. U Beogradu u trgovini radi oko 85 hiljada ljudi ili 15,2% ukupnog broja zaposlenih, u Novom Sadu oko 16 hiljada (12,9%), u Nišu oko šest hiljada (9,5%) i u Kragujevcu oko tri hiljade (7,8%).

Još sjajnija zvezda na privrednom nebu Srbije je finansijski sektor. U ovom sektoru koji obuhvata banke, osiguravajuća društva i slične institucije na teritoriji Beograda radi oko 22 hiljade ljudi (3,9% ukupnog broja zaposlenih), u Novom Sadu oko tri hiljade radnika (2,7%), u Nišu manje od hiljadu (1,5%) i isto toliko u Kragujevcu (2,1%).

U Beogradu ima oko 23 hiljade radnika koji se bave administrativnim i pomoćnim uslužnim delatnostima što čini 4,1% ukupnog broja zaposlenih. U Novom Sadu ima oko četiri hiljade radnih mesta u ovom sektoru (3,1%), u Nišu oko hiljadu (1,5%), a u Kragujevcu oko petsto (1,2%).

Iz navedenih podataka jasno je kakve privredne delatnosti Srbi vole – trgovinu i neproizvodne usluge. U Beogradu i Novom Sadu ima više radnika u trgovini nego u industriji, a u finansijskim delatnostima u Beogradu radi više ljudi nego u niškoj i kragujevačkoj industriji zajedno.

U ekonomskoj teoriji i u realnoj ekonomskoj politici, već više decenija, vodi se rasprava da li je održiv model ekonomskog razvoja koji se zasniva na trgovini i uslužnim delatnostima.

Međutim, diskusija se vodi na primeru visoko razvijenih privreda u kojima postoje jaki proizvodni sektori privrede (industrija, poljoprivreda i slično) pa se postavlja pitanje da li treba i dalje snažno unapređivati pomenute proizvodne sektore ili se više okrenuti uslužnim delatnostima koje podržava velika tražnja dobrostojećih građana ovih zemalja.

Dilema se javlja i u zemljama koje su po svojim prirodnim odlikama i geografskom položaju pogodne za razvoj uslužnih delatnosti, naročito turizma i saobraćaja.

Nisam čuo ni jednog ekonomistu koji smatra da se zemlja kao što je Srbija može razviti na osnovu napretka trgovine i finansijskih delatnosti.

Zanimljivo je pomenute podatke uporediti s podacima o prosečnoj zaradi zaposlenog u posmatrana četiri grada. U 2014. godini prosečna neto zarada u Beogradu je bila 55 429 dinara, u Novom Sadu 50 175 dinara, u Kragujevcu 41 744 dinara i u Nišu 39 492 dinara.

Zarada u Beogradu je za oko 10% veća nego u Novom Sadu, za oko 33% veća nego u Kragujevcu i za oko 40% veća nego u Nišu.

Navedene razlike se mogu delom objasniti opštim nivoom razvijenosti pomenutih sredina, strukturom radne snage po obrazovanosti i starosti, ali nameće se zaključak da je najvažniji razlog za navedene razlike struktura radnika prema delatnosti u kojima su zaposleni. Veći broj, za naše uslove dobro plaćenih, radnika zaposlenih u finansijskim institucijama, preduzećima koja se bave administrativnim i pomoćnim delatnostima, pa i u trgovini (naročito u trgovini na veliko i u predstavništima stranih kompanija) značajno doprinosi višem nivou zarada u Beogradu i Novom Sadu u odnosu na Kragujevac i Niš.

Verujem da će čitaoci prepoznati i iz svakodnevnog života primere koji potvrđuju navedenu tvrdnju. Radnik u prodavnici van najužeg centra grada ili vozač u privatnoj firmi u Beogradu ima zaradu veću od svog kolege u Nišu za 10 – 15%. Međutim, direktor banke, rukovodilac predstavništva strane kompanije koja posluje u Srbiji ili direktor javnog preduzeća čiji je osnivač država ima zaradu koja je za zemlju Srbiju izuzetno dobra.

Tako dolazimo do odgovora ko se čime bavi u pomenuta četiri grada, ko kako živi i koliko je odmako u svom razvoju. Postoji značajan deo stanovništva Srbije koji u Beogradu ostvaruje prihode znatno više nego ostatak zemlje, a to je uslovljeno njihovim radom u bankama, osiguravajućim društvima, lizing kućama, dilersko-brokerskim preduzećima, predstavništvima stranih firmi, centralama javnih preduzeća koja je osnovala Republika Srbija…

Sličan krug, znatno manjeg obima, postoji i u Novom Sadu. Ovi srećnici koji su se dobro snašli u privrednom i društvenom ustrojstvu mile nam otadžbine stvaraju neki prosečan nivo blagostanja u Beogradu i Novom Sadu koji je viši nego u ostatku zemlje.

Međutim, treba imati u vidu da se radi o relativno uskom krugu ljudi, a da veći deo Beograđana i Novosađana nema mnogo blagodeti od lepog života svojih sugrađana.

Ljubomir Kostić,
magistar ekonomskih nauka