Ko to tamo ruši

E sad stvarno razumem nezadovoljstvo premijera Aleksandra Vučića. Pa kakav smo to narod?

Jedni već danima traže da se u Novom Pazaru sruši nešto što još nije ni završeno. Ali će, kako stoje stvari, Muarem Zukorlić nastaviti da gradi, jer je siguran da niko neće rizikovati verski, srpsko-muslimanski „rat“ da bi zaustavio nelegalnu gradnju. Samo mi nije jasno zašto bi iko normalan ratovao zbog rušenja jednog nelegalnog objekta? Pa taman pripadao nekada muftiji, a sada koalicionom partneru SNS-a.

Drugi nedeljama u selu Prekodolce kod Vladičinog Hana ne dozvoljavaju da počne gradnja kuća, za koje postoje sve moguće i nemoguće dozvole, a i novac, koji je donirala Evropska unija. Tamo je za zabranu gradnje bilo dovoljno nezadovoljstvo meštana što će im prve komšije biti – Romi, koji su u poplavama ostali bez krova nad glavom. I džaba sve dozvole nadležnih državnih organa. Džaba i policija, koja je došla da omogući normalne uslove za početak radova koji već kasne tri i po meseca. Pa šta je još potrebno da počne gradnja? Da lično premijer zabode prvi ašov?

Treći već sedam meseci uzalud zahtevaju da se otkriju oni „idioti“ koji su u noći dok su se još brojali izborni rezultati srušili tri neugledne barake u Hercegovačkoj ulici u Beogradu.

Četvrti, a među njima i Vojislav Šešelj, već godinama zahtevaju da se sruše i nelegalne vikendice sinova predsednika Srbije Tomislava Nikolića na levoj obali Save. Da u toj grupi nije i Šešelj, posumnjao bih da iza poslednjeg zahteva stoji uprava Beograda na vodi. Jer, ko će za pogled na Savu platiti tri-četiri hiljade evra po kvadratu, ako su Tomini sinovi sve to dobili mnogo jeftinije. I još su bliže vodi od budućih stanovnika Beograda na vodi. A zna se da u tržišnoj ekonomiji konkurencija po pravilu obara cenu. Zato je ona u Srbiji prilično nepoželjna. Ne samo u ekonomiji, već i u politici. Pa, ovde je san svakog političara, uključujući Vučića, da stekne monopol i sa tržišta zbriše svaku konkurenciju. Samo, građani bi trebalo da budu svesni da će, ako se to desi, cena da poraste. Tako je to sa svakim monopolom.

No, da se vratimo brojnim zahtevima za rušenje. Šta ti ljudi hoće? Da se ruši ili ne ruši? I šta da se ruši? Osim države, čiji su temelji uzdrmani pre sedam meseci, u noći između 24. i 25. aprila, kada su ljudi sa fantomkama na glavama i bageri bez registarskih tablica, bez ikakve dozvole, rušili po centru starog Beograda i budućeg Beograda na vodi. A definitivno je srušena kada je država oličena u premijeru počela da mimo nadležnih organa određuje šta jeste, a šta nije za rušenje. Zato je Srbija jedinstvena u svetu. Samo mi rušimo (državu) i kad gradimo (objekte bez dozvole)! Hm, nije valjda neko pomislio da važi i obrnuto - ako se bez dozvole ruši (Savamala), da se u isto vreme gradi pravna država?

Najveći problem je, ipak, što ovde ne funkcioniše nijedna institucija, osim premijera. Zato je on i došao u situaciju da će ga, kako je sam primetio, kritikovati kakvu god odluku da donese. „Ako se ne umešam, reći će da država ne postoji. Ako pošaljemo Žandarmeriju u Novi Pazar, reći će da sam napravio rat i krvoproliće i svi znate da sam u pravu“, požalio se nedavno Vučić. Bar 50 odsto je u pravu. Ali i 100 posto nije u pravu. Jer, u pravnoj državi se zna ko ruši. Za to postoje specijalizovane službe, koje rade po nalogu suda i nadležnih organa.

Neko bi konačno premijera trebalo da posavetuje da se od njega ne očekuje da uzima u ruke budake i krampove, jer oni služe za rušenje. A siguran sam da zna i da je lopata mnogo bolja za rejting. Naročito kada se izlivaju temelji novih fabrika. Samo tako kod još većeg broja ljudi može da stvori utisak da nam je budućnost svetlija od prošlosti.

A dok to ne osete na sopstvenoj koži, mnogi će živeti kao sitni lopovi. Jer, ako pitate sitnog lopova kada je živeo bolje, danas ili pre 20 godina, on će vam odgovoriti: „Ranije je bilo mnogo, mnogo bolje. Ih, za 10 dinara si u supermarketu mogao da uzmeš šta hoćeš. A sada? Sada ništa. Svuda kamere“!

Pretpostavljam da je većina gledala kultni film „Ko to tamo peva“. A ko to tamo ruši? E, taj film ćemo još dugo da gledamo. Sve dotle dok nam parlament bude ličio na cirkus. A u poslednje vreme i cirkus je mnogo ozbiljan za ono što se dešava u Skupštini Srbije.

www.nin.co.rs