Nasilje u porodici: Besplatna pravna pomoć

Naime, Ustavom Srbije iz 2006. godine, proklamovano je pravo na pravnu pomoć kao jedno od osnovnih ustavnih prava i sloboda. Ustavom je propisano da pravnu pomoć pruža advokatura kao nezavisna služba, kao i službe pravne pomoći pri jedinicama lokalne samouprave.

Međutim, na osnovu iste odredbe je propisano i da se o besplatnoj pravnoj pomoći donosi zakon, koji do danas u Srbiji nije donet.

U poslednje dve godine u pripremi je donošenje zakona o besplatnoj pravnoj pomoći, a na sajtu ministarstva pravde je objavljen nacrt koji je pripremilo ovo ministarstvo.
Ovim nacrtom su u najvećoj meri ignorisane odredbe člana 67 Ustava Srbije. Naime,  Ustav proklamuje i garantuje svima pravo na nezavisnu pravnu pomoć. U cilju ostvarenja ovog prava, Ustav prepoznaje i propisuje da pravnu pomoć pruža advokatura, kao nezavisna i samostalna služba i službe koje se osnivaju pri jednicama lokalne samouprave. Naglasak je na samostalnosti i nezavisnosti onoga ko pravnu pomoć treba da pruži. Samo je tada pravna pomoć – pravna pomoć.

Tačno je da službe pravne pomoći pri jedinicama lokalne samouprave nisu nezavisne niti samostalne, ali Ustav sa druge strane prepoznaje i pravo na pravnu pomoć manjeg značaja, kao što je upućivanje građana na njihova prava u nekom postupku, podnošenje jednostavnih zahteva i sl.

Ustav dakle daje jasan okvir, ali izvršna vlast predlaže zakon koji taj okvir totalno prenebregava.

Udruženja građana, javni beležnici, posrednici, organi javne vlasti i svi drugi takozvani pružaoci pravne pomoći koji su navedeni u članu 9 Nacrta zakona o besplatnoj pravnoj pomoći, nisu ni nezavisni ni samostalni. Jedni su zavisni od države koja ih imenuje, dok su drugi zavisni od svojih finansijera.

Advokat je zavisan samo od interesa svoga klijenta ili stranke koju savetuje. Kodeks obavezuje advokata da interese klijenta stavi ispred čak i svojih ličnih interesa. Advokatura u Srbiji je posebno za vreme protesta, dokazala da je sposobna i spremna da iznese teret, koji joj je Ustav prepoznavanjem njene uloge u društvu nametnuo.

Korisnici besplatne pravne pomoći su predlozima koji su dati u ovom nacrtu i diskriminisani u odnosu na ostale korisnike pravne pomoći, jer nemaju pravo izbora ko će tu pravnu pomoć da im pruži.

Advokatura je opasnost donošenja ovakvog zakona o besplatnoj pravnoj pomoći prepoznala pre nego što je isti donet i posredstvom advokatske komore Srbije uputila svoj stav koji se može pročitati na linku: http://www.advokatska-komora.co.rs/beograd/130515/zbpp.pdf

Važno je reći i da je sadržinom člana 67 Ustava, ovo društvo prepoznalo i dostiglo određeni nivo poznavanja osnovnog ljudskog prava na nezavisnu pravnu pomoć u njegovoj suštini te da bi svako odstupanje značilo odstupanje od nivoa dostignutih ljudskih prava.
Za građane je bitno da znaju, pravo na besplatnu pravnu pomoć imaju svi koji prema svom socijalnom statusu nisu u mogućnosti da istu plate, a država je dužna da te toškove nadoknadi, kako bi svim građanim omogućila isto pravo na pristup pravdi.

Advokatskom tarifom je propisana mogućnost advokata da pružanje pravne pomoći naplati po tarifi nižoj za 50% kada za to postoje opravdani razlozi, a kodeksom advokatske etike je propisano da ta pomoć može da bude i besplatna, ako je to potrebno i ako advokat zaključi da je u mogućnosti da je pruži.

Međutim, pravo na besplatnu pravnu pomoć nije dužna da materijalno podupire sama advokatura, mada ona to u nedostatku propisa o besplatnoj pravnoj pomoći u skladu sa Ustavom, čini već dugi niz godina.

Mirjana Milić Drvenica, advokat u Beogradu