Osvrt: Prijatelji stari, gde ste?

Unesko je organizacija Ujedinjenih nacija za obrazovanje, nauku i kulturu.

Cilj Uneska je univerzalno poštovanje pravde, zakona, ljudskih prava i osnovnih ljudskih vrednosti. Da bi neko bio član Uneska potrebno je da ga podrže dve trećine članica. Danas ih ima sto devedeset jedna. Na nesreću predlagača i njegovih moćnih sponzora, Kosovu su falila tri glasa za prijem u Unesko. Tako je dat predah Srbiji od dve godine. Za to vreme srpska vlast treba da ubedi neupućenu međunarodnu javnost da se na Kosovu ne poštuju u potpunosti zakoni, pravda, univerzalne ljudske vrednosti...

Na primer, srpske crkve i manastiri. Arnauti sistematski i planski uništavaju srpsko duhovno nasleđe već vekovima. Kako civilizacija napreduje, napreduje i uništavanje srpskog kulturnog blaga. U dvadesetom veku uništeno je mnogo više crkava, manastira, spomenika nego u devetnaestom veku. A tek dvadeset prvo stoleće! Tu je već iskorišćeno sve ono što nudi moderno doba. Benzin, buldožeri, eksploziv, mada se koristi i gola fizička snaga. Setimo se samo junaka iz Podujeva kako hrabro i ponosno lomi krst s pravoslavne crkve. Dok svetina likuje i aplaudira. Vredno divljenja!

E,  baš ti Arnauti bi branili i čuvali ostatke srpske kulture samo da su dobili članstvo u Unesku. Isto onako kao što brane i čuvaju srpske kuće, imanja, šume, groblja, preduzeća i fabrike. Lično mislim da im je trebalo dati šansu da se pokažu u najboljem svetlu. Što je bilo, bilo je. Ako te neko udari po jednom obrazu, okreni mu i drugi. Rekao bih da je naša vlast tako i nastupala. Za sve ovo vreme oko prijema Kosova u famozni Unesko, nismo se preterano pretrgli u odbrani srpskih stavova. Nekako je Rusija više učinila za Srbiju od same srpske vlasti. I to ne prvi put. Valjda nismo hteli da povredimo odane i verne prijatelje poput Britanije, Nemačke, Francuske, Saudijske Arabije, Turske, Emirata...

Mi i ne možemo biti objektivni. U svojoj stvari svako je pristrasan. Zato verujem bivšoj „braći“. Oni stvar posmatraju sa strane. Njima su Srbija i Kosovo isto. Pa kad braća iz Montenegra, Makedonije, Hrvatske ili Slovenije veruju u Kosovo, tu više dileme nema. Tači, Haradinaj, Rama i ostali filantropi iz zemlje orlova i lešinara ne bi oka sklopili ako samo padne crep sa Deviča ili Pećke patrijaršije. Opustele srpske manastire pretvorili bi u džamije, da ih posećuju hiljade ljudi i dive se njihovim lepotama. Kamen sa Svetih Arhangela ugradili bi u bazene i pločnike i tako ga sačuvali od propadanja. Srpska groblja preorali bi do temelja i stvorili nove građevinske ili poljoprivredne parcele. Da ne govorim o metohijskim vinogradima, srednjovekovnim vinovodima i stoletnim bačvama koje bi svakako trebalo poseći, povaditi i izgoreti u šporetima. I zasaditi savremene sorte vinove loze, a prastare drvene bačve zameniti modernim od hromiranog metala!

Ima, naravno, baksuza koji ne razumeju napredak i nova civilizacijska dostignuća. Srbi su mahom takvi. Kad Šiptar otme Srbinu njivu na Kosovu, kao i u Metohiji, takođe, Srbin se ljuti. A to je zato što Šiptar bolje obrađuje tu njivu od Srbina. Više je đubri, dublje ore, seje kvalitetnije seme. I prinosi su veći. Ili ako poruši srpsku kuću potleušicu to je samo zato jer će na njeno mesto podići višespratnicu za svojih petnaestak čeljadi. Na mesto srpske crkve nići će velelepni parking, odnosno super market. Pa ti vidi šta je preče!

Naši, to jest, Vučićevi i Vulinovi, Tadićevi prijatelji iz Nemačke, Austrije, Francuske, tek Englezi kao večni srpski prijatelji i slični, odlično poznaju čovekoljublje, preduzetnički duh i moralne vrednosti najmlađe evropske države. No, nipošto kao što ih poznaju braća sa Cetinja, Zagreba, Lajbaha. Ili potomci  Filipa i Aleksandra Makedonskog. Braća su živela, a neki i sada žive s Albancima. U dušu se znaju. I ako su glasali za Albance, Srbe nisu izdali. Nikako. Uradili su to zato što Srbima sve najbolje žele. Neki imaju „Ideu“! A, mi? Mi nemamo ni Ideu niti ideju. Nemamo samopoštovanje, nemamo more, leblebije, fali nam  „Prvijenac“, bez „Elana“ ne mogu da zaspim. Radujem se braći kao što se oni raduju meni. I mojima. Apelujem da se u svakom srpskom gradu podigne po jedan spomenik na kome će pisati: Volimo Hrvatsku (Makedoniju, Crnu Goru, Sloveniju) kao što je ona volela nas. I ako smo ljudi uvek bi trebalo da im uzvratimo poštovanje i ljubav makar onoliko koliko su oni podarili nama!

Miodrag Tasić