Osvrt: U iščekivanju izbora IV

Ko će da pobedi na predstojećim izborima, izgleda da je takođe poznato. Ne spadam u vidovite ljude, ali ovog puta smatram da znam šta će biti rezultat narednih izbora. Naime, još od Titovog vremena pogrešno sam mislio da od ovog gore ne može biti. Može, i te kako. Svi „slobodni i demokratski“ izbori od 1990. naovamo, pa čak i oni u Brozovo vreme, ako se ono uopšte može nazvati izborima, samo su dokaz da nakon svakih izbora svakim danom sve više napredujemo. U propast! Poraslo je zaduženje države. U evrima, dolarima, švajcarskim francima... Momentalno svaki naš građanin zadužen je otprilike sa tri hiljade i pet stotine evra. Od novorođenčeta do stogodišnjaka. Ako takvih ima u Srbiji.

E, sad koliko Srba raspolaže sa tri i po hiljade evra, a koliko je onih koji nisu videli ni novčanicu od deset evra u džepu, o tome nek daju svoj sud silni ekonomski usrećitelji i analitičari. Makar u takvima ne oskudevamo!

Čini se da je porasla i nezaposlenost u Srbiji, armija mladih i školovanih ljudi koji trajno napuštaju Otadžbinu, porasla je beda, broj ubistava i samoubistava. Zato je smanjena poljoprivredna proizvodnja (čitaj hrana), smanjene su dotacije društva poljoprivredi, smanjene su penzije, plate, dok se kriminal, korupcija, stranačko zapošljavanje žilavo drže!

Dakle, ko ima najveće šanse na sledećim izborima? „Srbi su mazohistički narod. U tome je šansa sadašnje vlasti!“  Nije baš skromno, ali morao sam samog sebe da citiram. Gde je uzrok srpskog mazohizma? Tomovi knjiga napisanih od učenih glava nisu dale odgovor na ovo pitanje. U svakom slučaju naš narod voli da pati, da trpi. Kao da uživa u vlastitoj patnji. Stokholmski sindrom, gde se žrtva zaljubljuje u svog mučitelja, nije nastao u Švedskoj. U Stokholmu. Davno je to pronađeno u Srbiji, samo nije patentirano. Kao ni mnogo toga važnijeg, uostalom!

Od ovih koje ćemo uskoro birati, mada neki odgovorno tvrde da i nema šta da se bira, najveće šanse ima stranka koja ne nudi boljitak, lepši život, rast standarda... Razumljivo. Upravo oni koji daju slična obećanja, izgubiće izbore. Zato što u takva obećanja niko ozbiljan ne veruje. Ponajmanje veruju oni koji obećavaju. Zato ovi drugi, realniji, što nude znoj i suze, bez krvi za razliku od Čerčila 1940., njima će narod ukazati poverenje! Ako neko sumnja neka se priseti Brozovog doba. Baš u vreme tog diktatora Srbi su najgore prošli od svih naroda i narodnosti počivše Jugoslavije, ali i danas mnogi Srbi pate za diktatorom. U vreme Slobodana Miloševića živelo se sa pet maraka mesečno. Pa i to je vredelo dva do tri sata. Posle je već bilo obezvređeno od galopirajuće inflacije. Imali smo, onda, najveću inflaciju ikada zabeleženu. U radnjama ničeg nije bilo, a na ulici od švercera kupovao se benzin u plastičnim flašama, zejtin, šećer, lekovi... I tada, u jeku neviđenog sloma i apatije, glatko je pobedila stranka Slobodana Miloševića! Potom je veći deo vlasti velikodušno ustupio partiji svoje venčane supruge! Da, da, i to je bilo moguće u Srbiji među šljivama!

Ni ovog puta neće doći do velikih promena. Radikalne promene sigurno se neće desiti. Radikalno nije više moderno. Demokratsko već drugačije zvuči. Kod nas su i inače svi demokrate i socijalno odgovorni. Patriotski blokovi takođe ne ulivaju nadu. Patriotsko, to jest, nacionalno, deluje anahrono. Zastarelo. Prevaziđeno. U trendu je evropsko, evro-atlantsko, zapadno. Premda većina „europejaca“ od Evrope najdalje je stigla do Segedina! Ipak, Evropa nema alternativu i treba joj se prikloniti. Jer iz Evrope dobijamo donacije za prihvatanje migranata s Bliskog i ostalog istoka (ne i zapada), kvalitetno a jeftino svinjsko meso, pouzdane vakcine, silne investicije, parade za ponos i slične pogodnosti!

Najveći nedostatak naših izbora ogleda se u činjenici da Vladimir Putin ne može da se kandiduje. Pa kad je već tako, onda da izaberemo nekog našeg. Nadajmo se da neko moćniji nije već izabrao umesto nas!

Miodrag Tasić

Aleksinačke vesti