Platforma ili samo forma

A šta je sa sadašnjim umnim glavama od pedeset banki? Takvi su zapamtili Tita, pa one što su bili „I posle Tita Tito“, pamte i doba pobujale demokratije, višepartijski sistem, ratove, raspad države, nove vođe, sankcije, izolaciju... Dočekaše i ovu modernu tranziciju, divlji kapitalizam, prezaduženost, opštu bedu i siromaštvo. Ja kao pripadnik gore navedene grupacije uvek sam za trenutnu vlast mislio da gore ne može biti. Stvarnost me demantovala. Uvek može biti gore. Uzalud smo se mi u Srbiji ponadali da će posle Miloševića krenuti blagostanje. Ne da nije bilo blagostanja, već je sve počelo da pada i vene. Počev od proizvodnje, elana, energije... Zato raste kriminal, beda, broj „Narodnih kuhinja“, iseljenika, lažnih i stvarnih azilanata.

Izgleda da smo se prerano zaradovali odlasku „Žutih!“ Doduše, nova garnitura i nije poptpuno nova. Saradnici „žutih“, Dačićevi socijalisti i nekakavi regioni i u prošloj vlasti bili su prirepak. Promenile se vodeće stranke na vlasti, ali ovi sadašnji (i prethodni sateliti) opet su na istim pozicijama. Samo su ojačali. I kako to biva, džaba onolika silna obećanja, briga za naciju, državu, siromašne, obespravljene, ponižene. I dalje Evropa nema alternativu. Makar za Dačića i kompaniju. Iako nas je ta Evropa bombardovala, rasturila, iako nas ucenjuje vizama, daje nam nekakvu pomoć na kašičicu ali zato traži da ukinemo carinu na uvoznu robu iz te Evrope i time nas preplavi svojim jeftinijim proizvodima, da bi uništila našu proizvodnju i dugoročno nas stavila u položaj zavisnika. Daju ti skup kredit, pa te nateraju da tim kreditom plaćaš njihove građevinske firme, koje ti opet mnogo skuplje grade puteve i mostove. Prethodno si upropastio sopstvenu građevinsku operativu i stvorio stotine hiljada nezaposlenih radnika. I tako u krug.

Ne ponosim se činjenicom da sam slobodni zidar Više bih voleo da mi  firma nije otišla u stečaj!

Braniš Kosovo (bez Metohije), ali za Platformu o Kosovu i Metohiji kažeš da nije Sveto Pismo. Mož da bidne, ali ne mora da znači, što bi rekao Nikola Pašić. Može da se razgovara u Skupštini o platformi, ali i ne mora. Ako Evropa naredi, neće se raspravljati. Šta vredi tvoje zaklinjanje Kosovom? Kao rođen si tamo, pa ti mnogo stalo do njega. Da se ja pitam o Kosovu i Metohiji bi brinuli ljudi koji žive na Kosovu i Metohiji. Ne oni što su pobegli otuda, što su prodali kuće Šiptarima, što su na jadu svojih sunarodnika stekli pozicije, zaposlenja, diplome, bogatstvo. Ne ti, već oni što svakodnevno doživljavaju arnautsku solidarnost, prijateljsvo, širinu, brigu o „srpskoj manjini!“
Takvi bolje od onih iz Beograda mogu da uoče porušena srpska groblja, popaljene crkve i manastire, opljačkane kuće povratnika i starosedelaca, konc logore poput Orahovca u kome je mogućnost kretanja za Srbe veličanstvenih tri stotine metara, ono jedno jedino dete u carskom Prizrenu. Valjda bi takvi ljudi bolje o tim dostignućima posvedočili u svetu. Verovatno više od onih što u Vašington idu na doručak. A ko tamo jednom doručkuje, nekako zanemari interes svog naroda i nekako više zastupa američki. Da ne poveruješ šta jedan doručak napravi od čoveka!

Isto tako bih Srbima u Bosni i Hercegovini prepustio da se sami brinu o svojim interesima. Ako mogu da pomognem, hoću. Ono što zatraže od mene i ono što oni smatraju da im koristi. Ako sam stariji brat neću da ih tučem, da im delim lekcije, da se pravim pametniji. Pusti sujetu. Tako i sa Srbima u Hrvatskoj, Sloveniji, Makedoniji, Crnoj Gori, Albaniji... Hoću da budem njihov zastupnik, da budem darodavac, pokrovitelj, zaštitnik. Za ono što njima treba i što je u mojoj moći. Nipošto ne želim da se ponašam osiono, diktatorski, ili kao licemerni brat.

Možda bismo takvim ponašanjem konačno malo poradili na svoju polzu. Vratili bi se starim, tradicionalnim vrednostima. Za početak mogli bi da promenimo ishranu. Neka one mudre glave, kojima smo poverili slobodnim izborima da nas vode, svuda gde nas ima i na svim nivoima i u svim telima, društvima, organizacijama, neka ne idu u daleku Ameriku na doručak, večere i koktele, već neka sednu sa sofru i nek zameze vruću proju, kačamak i sir, hleb iz crepulje, klot pasulj, kiseli kupus i turšiju. Slutim da mudrost više ne bi poput hrane išla odozgo na dole, nego bi krenula obrnutim putem. Mnogima bi najzad  došlo iz dupeta u glavu!