Srbija za ponos

Diplomatija naše Otadžbine, takođe, nije za potcenjivanje. Evo, posećuju nas visoki zvaničnici prijateljskih zemalja poput Francuske, Nemačke, gradimo dobrosusedske odnose s Albanijom, ambasadori partnerskih zapadnih „demokratija“ ne izbijaju iz kabineta naše vrhuške. Večno prijateljstvo Srbije i Francuske, pomalo uzdrmano bombardovanjem srpskih zemalja u Krajini, Bosni, i same Srbije najzad, sada se obnavlja i učvršćuje. Izgradiće Francuska fabrike u Srbiji da pomogne milom srpskom narodu. Ali, Srbija treba da razmisli po pitanju sankcija Rusiji. Nema evropske politike, nema ulaska u Uniju bez sankcija!

Istina, naš premijer reče, pomalo stidljivo, da mi ne uvodimo sankcije Rusiji zbog naših ekonomskih interesa. Sankcije bi nam nanele štetu. A mogao je da kaže da nećemo uvesti sankcije zato što su Rusi bratski narod, što su nam pomagali još od Karađorđa, da su spasili Srbiju od uništenja 1876. godine, da je Rusija zbog Srbije ušla u Prvi svetski rat. Pa, onda, posle prelaska Albanskih gudura, kada je ostatak srpske vojske umirao od bolesti, gladi i iscrpljenosti pored morske obale, francuski i italijanski brodovi u neposrednoj blizini nisu hteli da prime iznemoglu vojsku i narod i prevezu ih do Krfa. Plašili se zaraze. Tek kad je ruski car zapretio separatnim mirom s Nemačkom ukoliko se ne pomogne srpskim mučenicima, večni prijatelji su popustili! Ili da podseti omalenog premijera Valsa na ubistvo Kralja Aleksandra u Marselju, što, isto tako, spada u večiti dug Francuske prema Srbiji. I samo zbog tog ubistva Francuska nikada ne bi smela glas da podigne protiv Srbije, a kamoli da savetuje i ucenjuje. Zemlja domaćin je obavezna da ugosti i obezbedi svakog gosta. Kralj Aleksandar je te 1934. bio u poseti Francuskoj kao saveznik, prijatelj i suveren drage zemlje!

Neki raniji srpski državnici ne bi bili mudri poput današnjih. Recimo Miloš Obrenović. Kada je Miloš u dubokoj starosti, nakon dvadesetogodišnjeg izgnanstva, ponovo dobio vlast u Srbiji, prvo što je uradio bilo je da okuje i utamniči svog velikog neprijatelja, Tomu Vučića - Perišića. Taj Vučić je izdao Miloša! Čuo za to hapšenje engleski konzul u Srbiji, Džordž Hodžes. Došao da protestuje. Miloš ga saslušao mirno, a onda upitao da li on, Miloš, pita koga hapsi engleski kralj. Na negativan odgovor Hodžesa Miloš ga je opsovao i isterao napolje. Ili kada je na Ramazan Miloš pozvao beogradskog pašu, Srbija tada još uvek nije bila nezavisna država, da popije kafu i jede svinjsko pečenje!

Dakako da to nije nimalo diplomatso ponašanje. Nije ni čudno što Srbija u Miloševo doba, ili kasnije pod njegovim sinom Mihailom, nije bila jaka, stabilna, cenjena država. Ne kao što je ova sada. Baš zbog odsustva doplomatije. Mudar državnik će otrpeti uvredu, provokaciju, ignorisaće je. Baš kao što je učinjeno prilikom posete albanskog premijera Edija Rame Beogradu.

Svaki običan Srbin je znao da od te posete ništa dobro ispasti neće. Jedino, izgleda, premijer i njegovi savetnici, nisu. Ili su, možda, dobronamerni partneri poput Angele Merkel i Džo Bajdena prevideli albanski bezobrazluk? Inače ne bi tako ljubazno molili srpskog premijera da primi Ramu u posetu. A njihovu molbu teško je odbiti. Doduše, premijer i njegovi čuvari lika i dela u obliku Vuka, Vulina, Vučićevića i kompanije ne malo su pogođeni provokacijama i uvredama premijera svetske sile Albanije posred Beograda. Za Preševo ne pitaj. Valjda zato Vučić neće igrati basket s Ramom u Tirani. I samo da zna Rama da će dobiti packe od ambasadora „kvinte“ kojima se srpski premijer požalio. Ignorantia nocet – neznanje škodi, važi od Rimljana. Međutim, to što naši „državnici“ nisu znali šta će se desiti Raminom posetom, a znao je svaki građanin, državnicima neće škoditi. Jer oni vode Srbiju, polako ali sigurno, u prosperitet, u Evropsku uniju koja nema alternativu.

Budimo ponosni na ovo što imamo. Možda Srbija i ima ono što zaslužuje?

Miodrag Tasić