Serafim Bit-Haribi i njegova muzika na aramejskom: Pevam kako sam zapamtio od mojih predaka

"Zvezda" festivala duhovne muzike "Muzički edikt" održanog u Nišu od 20. do 23. juna, monah Serafim Bit-Haribi (Shiarhimandrit Serafim Bit-Kharibi) i pevači njegovog hora iz Gruzije, oduševili su publiku u Sabornoj crkvi, svojim, za nas, neobičnim izvođenjem pravoslavne duhovne muzike. Otac Serafim, iako nevoljno daje intervjue, ekskluzivno je razgovarao sa novinarkom i fotografom Rozanom Sazdić.

Možete li nam nešto reći o muzici koju izvodite?

Najpre, naš muzički nastup izvodi se na jeziku kojim je govorio Isus Hrist. I tu je jezik veoma bitan. Muziku  komponujem sam, a tekstove pevamo na aramejskom jeziku. 

Da li je Vaš muzički izražaj karakterističan za Gruziju?

– Ne. Ova muzika jeste karakteristična za Asirijce, a aramejski jezik se nekada govorio na teritoriji celog Bliskog istoka i Male Azije.

Za našu publiku vaš nastup je predstavljao jedinstven doživljaj. Kako ste izabrali numere koje ste izveli na „Muzičkom ediktu 2021“?

- Ja ne pripremam program izvođenja unapred. Nekada, i kada odredim program, promenim ga tokom koncerta. Mi, moj hor (hor manastira 13 asirijskih očeva) i ja, više volimo da se prilagodimo, da improvizujemo... da radimo onako kako nam duša traži.

Prva numera koju smo izveli bila je Srpska himna sa aramejskim načinom pevanja. Vaša nacionalna himna, koja govori o značaju Gospoda Boga, i, istovremeno jeste vapaj duše, veoma je slična našim pesmama o Isusovim molitvama u Getsimanskom vrtu. 

Gde pronalazite inspiraciju da pevate?

-  Upamtio sam kako su pevali moji preci dok sam bio dete. Ono čega sam se sećao, osmišljavao sam, dopunjavao iskustvom, improvizovao…Moje kompozicije su vapaj moje duše, vapaj duše mog naroda koji gine svakog dana na Bliskom istoku samo zato što su hrišćanske vere. 

Da li je niška publika ostavila utisak na Vas?

- Kada pevam nikada ne gledam u publiku. Moje lice okrenuto je na gore. Trudim se da uvek gledam naviše jer…sećate se  Božjih reči koje je uputio Kajinu? „Ako nema zla u srcu tvom, zašto stojiš pognute glave? Zašto gledaš dole?“ Zato, gledam gore i molim Boga da mi se smiluje. I ne doživljavam ljude kao publiku. Jednostavno, pred ljudima ja slavim Gospoda. Za mene su gledaoci braća i sestre. Zagrlio sa Oca Branka, Mati Saru...(organizatori „Muzičkog edikta“ .prim) koji su me vrlo srdačno primili kada sam stigao na Festival. To je više nego publika - to je ljubav.

Kako mogu zadiviti nišku publiku? Svojim glasom? Ne, nikako! Srbi imaju glasove koji nisu ništa lošiji od mog. Da li mogu zadiviti Srbe svojom muzikom? Naprotiv! Srbija  je isto puno patila i ima muziku koja mene tera da plačem!

Da li u Gruziji, ili negde drugde u svetu, postoji još neko ko radi (komponuje i peva) na sličan način kao Vi?

– Ne bih želeo da se hvalim, ali, ako budete uspeli da pronađete nešto slično bilo gde na internetu, kažite mi - ja to do sada nisam uspeo. Zasad, mi smo jedini na svetu koje služe pravoslavnu liturgiju na jeziku Isusa Hrista i Jovana Zlatoustog. Ipak, nadam se  da to tako neće ostati i da će biti još mnogo  sveštenika koji će aramejski jezik koristiti za vršenje službe, kao i da će  današnja  omladina čuvati i negovati ovaj drevni jezik.

Rekli ste da ne vidite Nišlije kao publiku već da vidite osobe. Kakav utisak ćete poneti o ljudima iz Srbije? Šta ćete reći Vašim sunarodnicima?

- Reći ću im da nigde nisam odlazio - bio sam kod kuće. Naši narodi su veoma slični. Vi ste vrlo srdačni i plemeniti ljudi, i to ne kažem zato što sam sada u Srbiji. Bio sam u mnogim zemljama…  na poziv kralja i kraljice Švedske, pevao sam u Štokholmu i rekao sam im – vi ste hladan narod. A u Srbiji imam utisak kao da sam otvorio vrata svoje kuće i izašao u svoj grad - kao da sam u svojoj zemlji. Zavoleo sam i Srbiju i Srbe.

Zavoleo sam  Oca Nenada, Mati Jovanu... Osetio sam tu toplinu i dobrotu, a to je ono što je za mene bitno. Znate, kada nas stave u mrtvački sanduk, niko neće pitati da li si bio iguman, arhimandrit ili episkop, patrijarh ili monah, već šta si dao ljudima u slavu Božiju. A ako si za života pružio toplinu, ljubav i razumevanje, onda postoji nada za spas. I zato mislim da su Srbi narod koji se nalazi u blizini vrata Carstva nebeskog. 

Smatrate li da ste srpskom himnom koju ste za nas otpevali uz naročitu muzičku pratnju napravili novu vezu između  naroda Srbije i naroda Gruzije, između Vas kao ličnosti  i nas kao slušalaca?

- To što sam predstavnik gruzijske Pravoslavne crkve jeste već veza – jer, mi smo svi ujedinjeni u Hristu, mi imamo istu crkvu. Zašto sam izveo srpsku himnu? Vidite,  čim sam stigao u Niš počeli su da mi daju poklone, različite poklone… A ja sam došao praznih ruku! Pošto ništa nisam poneo, razmišljao sam  šta ja mogu pokloniti Srbima. I odlučio sam da otpevam makar prvi stih srpske himne „Bože pravde, ti što spase od propasti dosad nas, čuj i odsad naše glase i od sad nam budi spas…“ jer ona nije samo himna države Srbije, već i molitva Bogu. Želeo sam da je otpevam u crkvi, i  na način kako moj hor i ja radimo. Tako bih se zahvalio na svim poklonima koje sam dobio.

Otac Branko mi je poklonio srpski krst i ubuduće ću ga uvek nositi  u toku liturgije i uvek ću se sećati Oca Branka. U našoj tradicii, kao i u srpskoj, je da se nosi krst. 

Da li osećate potrebu da ponovo dođete u Srbiju?

– Oh da!  Kada bi mi Vladika (Njegovo Preosveštenstvo Episkop niški G. G. Arsenije – prim.) dao svoj blagoslov i pozvao me da dođem da vršim versku službu – rado bih došao, Bog mi je svedok. Mi, Asirci, nemamo svoju državu, svoju domovinu, nomadi smo…i naša otadžbina je tamo gde smo se rodili. I baš zbog toga je za mene najvažnije da služim Gospodu Bogu. Da, kad bi mi Vladika rekao dođi kod nas, ne bih nimalo oklevao. 

Svakako, ako Bog dopusti da još poživim, obavezno ću još jednom doći.

BIOGRAFIJA

Serafim Bit-Kharibi je gruzijski shiarhimandrit koji služi pravoslavnu liturgiju na aramejskom jeziku – drevnom semitskom jeziku koji je danas gotovo iščezao, a bio je preko 1500 godina (800 god. p.n. e.do  700, kada ga je potisnuo arapski) glavni jezik kojim su se sporazumevali svi stanovnici Bliskog istoka i Zapadne Azije. Ovim biblijskim jezikom govorio je i Isus Hrist, a na aramejskom su napisani i delovi Starog zaveta. Aramejski se zadržao u istočnim hrišćanskim crkvenim krugovima  u bogosluženjima, a u svakodnevnoj upotrebi u nekim planinskim selima. 

Otac Serafim, peva na aramejskom, nastupajući širom sveta sa horom manastira Trinaest asirijskih očeva, u cilju očuvanja ovog jezika za buduće generacije. Otac Serafim je rođen u Gruziji (otac Asirac, majka Gruzinka), postao je monah 2006, a veliku shimu dobio je 2010. godine. Pre monašenja bio je poznati gruzijski sportista (četvorostruki prvak države u tekvondou i nosilac crnog pojasa u karateu). Po blagoslovu gruzijskog patrijarha Ilija postaje pastir Asiraca u selu Kanda, 25 kilometara udaljenog od Tbilisija, glavnog grada Gruzije. Danas je starešina manastira Trinaest asirijskih očeva koji je tu podigao.
ASIRCI
Asirci (etnička grupa) žive na prostorima današnjeg Iraka, Irana, Turske, Sirije i Libana, kao i Kavkaza itd, a deklarišu se za potomke starih Asiraca koji su u starom veku stvorili Asirsko carstvo. Današnji Asirci su najvećim delom hrišćani i govore neoaramejskim jezikom. 
GRUZIJA
Prema nekim autorima termin Gruzija je nastao u 11. ili 12. veku i izveden je od aramejskih reči gurz-an (gurz-ān) ili gurz-ijan (gurz-iyān), odnosno od arapskog đurđan (ĵurĵan) ili đurzan (ĵurzan). Većina današnje populacije (oko 80%) ove države pripada Gruzijskoj pravoslavnoj crkvi.