Nišlija Šaban Bajramović

Šaban Bajramović je po narodnosti bio Rom, a poreklom iz Niša. Iako naziv Ciganin ponekad nosi pežorativan smisao, Bajramović je o sebi rado govorio kao o Ciganinu. Za svoju narodnost je rekao: „Kakav Rom, ja sam Srbin, srpski Ciganin“.[2] Posle svog slavnog, prvog koncerta u beogradskom Domu sindikata, krajem sedamdesetih, rekao je izvesnom novinaru: „Četrdeset i kusur godina sam Ciganin, a tek dve-tri Rom, pa piši - Ciganin.“

U devetnaestoj je, zbog ljubavi, pobegao iz vojske, pa je kao dezerter, osuđen na tri godine zatvora na Golom otoku.

U javnosti je prihvaćen kao dobar čovek, mada neki ocenjuju da je bio bolji drug, nego suprug i otac. Bio je oženjen Milicom, sa kojom je živeo u Nišu i imao četiri ćerke.

Nedelju dana pred smrt, Bajramović se požalio na slabo zdravlje i težak život, i tom prilikom mu je Rasim Ljajić, srpski ministar rada i socijalne politike uručio jednokratnu novčanu pomoć i obećao potrebno lečenje.

Preminuo je u 73. godini života u niškom kliničkom centru od posledica infarkta. Sahranjen je na Niškom Novom groblju. Sahrani su pored mnogobrojnih Nišlija prisustvovali Boris Tadić, tada Predsednik Republike Srbije, Rasim Ljajić, ministar rada i socijalne politike Republike Srbije, Zoran Živković bivši premijer Republike Srbije, Goran Paskaljević, filmski režiser i Željko Samardžić, pevač.

Snimio je 20 albuma i oko pedeset singlova, a napisao je i komponovao više od sedamsto pesama. Njegovi ljubitelji ga opisuju kao izvanrednog pevača vrhunskog kvaliteta, „pevača iz srca i duše“. O kvalitetu njegovih pesama donekle govori i činjenica da je njegovo izvođenje pesme „Đelem, đelem“ izabrano za himnu svih Roma sveta.

Pevanjem je počeo da se bavi za vreme izdržavanja zatvorske kazne, kada je u zatvoru osnovao džez orkestar. Po povratku u Niš, pevao je u tamošnjem kulturno-umetničkom društvu koje je nosilo ime po jedinom romskom narodnom heroju, a kada je ono preimenovano u KUD „Rom“, otišao je da peva po krčmama u zabačenim bosanskim planinskim mestima. To preimenovanje doživeo je kao ličnu uvredu.

U to vreme nije uspeo da nađe izdavačku kuću za snimanje svoje muzike u Srbiji i zbog toga svoja dela izdaje u Sloveniji, za Produkciju gramofonskih ploča RTV Ljubljana. Ali, ugovor koji je potpisao sa tom kućom bio je izuzetno nepovoljan, jer je od dva albuma izdata u ogromnom tiražu dobio zanemarivo malo novca. Tek tada se u javnosti saznalo da je Bajramović zapravo bio nepismen i da je to jedan od osnovnih razloga potpisivanja nepovoljnih ugovora.

Kasnije je često nastupao s muzičkim sastavom „Crna Mamba“. Sa njima je sarađivao gotovo dve decenije.

Na lični poziv Nehrua i Indire Gandi nastupao je u Indiji, gde je zvanično proglašen za Kralja romske muzike. Jednom prilikom je pevao u pratnji mostarskog benda Mostar sevdah reunion, pa neki smatraju da je bio član i tog benda. Najčešće je pevao u Italiji.

Početkom osamdesetih godina ustanovljeno je da ima zloćudne polipe na glasnim žicama. Operisan je, a lekari su mu zabranili da se ubuduće bavi pevanjem. Ipak, samo desetak dana posle vrlo komplikovane operacije, održao je solistički koncert. „Bez pesme ne mogu“, pravdao se. I pored teške bolesti, nastupao je na Međunarodnom džez festivalu u Nišu 2005. godine.

Magazin Tajm ga je proglasio za jednog od deset najvećih bluz pevača na svetu.

Zanimljivosti

Bio je strastveni kockar pa je često pevao da bi zaradio novac za kockanje.

Skupština grada Niša je 5. maja 2009. godine donela odluku kojom je Južni bulevar u gradskoj opštini Paliluli preimenovan u Bulevar Šabana Bajramovića.

Otkriven mu je spomenik 12. avgusta 2010. godine, na dan početka 27. Nišvila, na keju u Nišu, statua vajara Vlade Ašanina.

Donatori za izradu spomenika su bili Goran Bregović, Emir Kusturica, Goran Paskaljević, Esma Redžepova, Ljubiša Samardžić, Zoran Živković, Miloš Simonović i drugi.

Amfitetar na kom je sponenik Šabanu Bajramoviću, mesto je okupljanja turista i raznih kulturno - muzičkih događaja u Nišu.

Korišćen materijal Vikipedije