"Deda Mraz"

Mi čekamo Novu godinu. One, ono i ja. Ono je još uvek beba. Koliko puta sam zaboravio da smo Mi. Koliko puta ste Vi zaboravili da je važno da budete zajedno, ali stvarno zajedno? Ne onako kobajagi. Zajedno je lakše, verujte mi. Kada vam plima života donese radost ali i bol, kada razumete da nebo nije granica i da ste otvoreni prema kosmosu, nebranjeni, lakše je kada se držite za ruke, jer put žute cigle predstavlja izazov u koji vredi  zajedno zakoračiti.. Vaše iskustvo neće biti potpuno ukoliko ga ne podelite sa drugima koji su deo vas.

U Novoj godini će oni dobiti još po koji santimetar, porašće im i noge, a mi ćemo izgubiti po neki santimetar, a nekog će noge zaboleti. Toga moramo da budemo svesni, jer svest čini jedan život životom. Bili mi irvasi, Deda Mraz ili oni koji čekaju poklone ispod jelke.U svakom slučaju, mi širimo radost i volimo da obradujemo, jer samo tako pobeđujemo vreme. Zašto je važno pobediti vreme? Samo na taj način ćemo postati večni.

Moja deca se igraju ispred kuće, hvataju pahulje otvorenim ustima, jer je to jedini način da budu sigurni da sneg pada. Kolio ste puta liznuli sneg? Vidite kako znam da to radite krišom. Roditelji su vam često govorili da je sneg prljav, ali ste ipak to radili. I oni su to radili.

Vaše dete će tražiti da mu vučete sanke. Vi ćete doći umorni sa posla, i.....naravno vućićete ih. Vucite ih sa zadovoljstvom, jer trag u snegu će biti trag po kome će vas pamtiti dok sneg potraje, a onda kada se otopi u sećanju deteta ostaće vaša povijena leđa, jer nije lako vući sanke. Ne dozvolite da vas dete zapamti kao gunđalo. Ispravite se na vreme, glavu gore!

Svi vi očekujete poklone, a da li ćete ih dobiti zavisi od toga da li ćete ih dati. Svi pokloni su zasluženi i posvetite im vreme. I onim koje ste dobili, i onim koje ćete dati. Na kraju svako dobije ono što je zaslužio. I danas se sećam makete ratnog broda, koju sam za Novu godinu dobio pre više od dve trećine jednog veka. Nakon deset godina od tada, Novu godinu sam dočekao u ratu. Zato danas deci ne poklanjam makete tenkova i plastične puške. Mnogo toga sam naučio, a učio sam od najboljih, od dece koja su uvek bolja od nas. Kada sam bio kao oni, mnogo toga sam propustio, ali želim da sve to nadoknadim. Često ispadam smešan, ali ipak uspevam da nasmejem one do kojih mi je stalo. I protivnike sam pobeđivao smehom, ali nisam mario za to, jer nikada nisam želeo da pobedim. Bio sam ja, zahvaljujući nama.

I tako zajedno putujemo ja, mi, vi. Naš put je zaokružen jednom godinom, koju je ocrtala planeta oko sunca. Svaki put je uvek drugačiji i u kosmosu i na planeti, jer je ispunjen različitim scenarijima naših života. Na kraju ovog puta nas uvek sačeka Deda Mraz.

Pričao sam sa roditeljem jednog deteta o Deda Mrazu. Rekao mi je da je na vreme detetu razbio iluzije o njegovom postojanju. Zaključio je da on ne postoji, a zašto bi dete verovalo u nešto što ne postoji?

Mnoge stvari ne postoje, ali u njih verujemo, i dok verujemo postojimo i mi sa njima. Verujemo u mitove, i ukoliko je nešto manje više ujedinilo našu planetu, to je mit o Deda Mrazu. Ne slažete se!? Tišina! Ostavite nas da verujemo u šta god želimo.

Deda Mraz postoji i tačka! Ukoliko je potrebno i ako nedostaje neki irvas, rado ću povući njegove sanke, jer znam da ću nekoga obradovati, usput hodajući po zvezdama.

Deco, hvala vam na aplauzu!

 Željko Ivanji