Kolumna: lečite homofobiju, a ne seksualnu orijentaciju!

Apsolutno sam uveren da je ovakav tok mojih misli posledica života na našim balkanskim prostorima te prečestog prisustva upravo tog ekstremnog fizičkog nasilja prema pripadnicima seksualnih manjina, odnosno osobama koje su drugačije seksualne orijentacije od heteroseksualne, ma brate da ne uvijam nasiljm i nadamnom.

Gej parade u Beogradu i Zagrebu, Sarajevski Queer festival, pojedinačni slučajevi premlaćivanja gejeva i lezbejki ispred noćnih klubova, kafića, napadi na aktiviste – samo su neki primeri kada smo bili svedoci manifestacije mržnje odnosno brutalnog fizičkog nasilja prema LGBT osobama (lezbejke, gej muškarci, biseksualne i transrodne osobe).

Moramo znati da kada govorimo o seksualnoj orijentaciji, zapravo govorimo o ljudskom pravu, a za promociju, zaštitu i poštovanje ljudskih prava je zadužena država odnosno njene institucije.

Ono što je manje više zajedničko bivšim jugoslovenskim državama je postojanje nekakvih zakonskih odredbi i propisa koji štite prava seksualnih manjina tj. zabranjuju diskriminaciju i nasilje. Ono što je takođe zajedničko ovim društvima jeste da su sve ove postojeće mere uglavnom mrtva slova na papiru kada dođe do primene istih pa se osnovna ljudska prava LGBT osoba zapravo krše na svakodnevnom nivou. Sa izuzetkom Slovenije, naravno.

Žalim slučaj, ali homofobija se najmanje iskorenjuje dizanjem ruku u parlamentu i izglasavanjem nekakvih zakona pod pritiskom evropske i međunarodne zajednice. Edukacija, državne kampanje, jasne poruke podrške gej-lezbejskoj populaciji od strane političara, te beskompromisna primena usvojenih zakona kada su oni prekršeni, akcije su koje dovode do promene društvene svesti i menjanju stavova prema ovoj manjinskoj grupaciji.

Da stvar bude komplikovanija, homofobija je samo deo šireg diskriminatornog koncepta, i obično ide ruku pod ruku sa nacionalizmom, ksenofobijom, seksizmom – ukratko sa strahom, mržnjom i nasiljem prema svemu što se doživljava kao drugačije, te kao takvo, ugrožavajuće po većinu.

Ipak, to što se većina ne slaže sa održavanjem Parade ponosa ili smatra da gejevima i lezbejkama treba zabraniti da doniraju krv – ne daje alibi državi za nastavak sistemske diskriminacije, već baš suprotno – signal je onima koji vode jedno društvo na kojim pitanjima moraju najnapornije raditi da bi se ta diskriminacija potpuno suzbila.

Godinama, širom sveta, 17. maj se obeležava kao Međunarodni dan protiv homofobije. Ovaj datum je značajan je jer na taj dan 1990. godine, Svetska zdravstvena organizacija skinula homoseksualnost sa liste mentalnih oboljenja i na taj način i zvanično zapravo poslala poruku da nije reč ni o kakvoj bolesti, već o jednom varijetetu ljudske seksualnosti.

Poruka državama je zato vrlo jasna i kratka - homofobiju treba lečiti, ne seksualnu orijentaciju.

Ja bih rekao da se polako ali sigurno stvari u Srbiji menjaju na bolje barem što se tiče prava LGBT populacije.

Sa druge strane kažu da problem nije samo u državnim institucijama,i ja se slažem nego i u obrazovanju i vaspitavanju (kod kuće i u školama), koji ne potstiču poštovanje različitosti.I nije najveća tragedija to što u nekim udžbenicima piše da je homoseksualnost bolest, nego to što deca kroz praktičnu nastavu više nauče da mrze, nego da vole. I sve dok je to tako, seksualne manjine će imati sudbinu nepoželjnih i isključenih ali i to se polako menja...

P.s : I za kraj, da dodam... Svi vi, pravi muškarci, dlakave Srbende, mačo tipovi, pogledajte se malo u ogledalo. To na vama su dizajnirali upravo homoseksualci, a ta majčica, te patikice, gel u kosici, tašnica preko grudi i sveopšti fenseraj je u stvari klasična pederska estetika koju više ni oni ne furaju. Tako da pssssssstttt! (Iz kolumne JK)

Do čitanja, vaš Stefan Radović