Odlazak velikana

Neočekivano iako je „gorostas iz Velike Drenove“ zašao u 93. godinu života. Ima tu nekakve simbolike. Čovek koji je najbolje opisao mnogobrojne srpske nesreće i raskole, padove i kataklizme, sklopio je oči dok se još jedna takva nesreća odvija nad njegovim narodom. Najviše veličan od svih srpskih pisaca, ali isto tako i osporavan. Proglašavan nacionalistom, boljševikom, kasnije zadrtim komunistom, demokratom i autokratom, često istovremeno, nazadnjakom, gedžom i sličnim epitetima.

Činjenica je da je Ćosić najtiražniji srpski pisac, da su tiraži pojedinih njegovih dela dostizali i stotine hiljada primeraka! Ono što je Tolstoj za Ruse, Dobrica Ćosić je za Srbiju. Ovo je konstatacija brojnih književnih kritičara i samih pisaca, od kojih većina nisu bili previše dobronamerni prema Ćosiću!

Više od sedam decenija Ćosić stvara književna dela, ali i kreira istoriju. Mnogi njegovi sunarodnici mu ne opraštaju učešće u partizanima, kao ni posleratnu ulogu komunističkog prvoborca. Drugima smeta njegov nacionalni rad. Treći su alergični na ulogu „oca nacije“ kojom je Ćosić počašćen od dobrog dela intelektualne javnosti u Srbiji. Francuzi ne mrze Sartra, Kamija ili Andre Žida zbog svoje komunističke prošlosti. Pabla Pikasa niko neće osporiti zbog komunističke pripadnosti. Knut Hamsun je zadrti nacista. Robijao je zbog svojoh ideja i nacističkog delovanja. I nikada se nije odrekao nacizma. Ali to ne znači da ga Norvežani nipodaštavaju. Kao što ni Nemci ne odbacuju Gintera Grasa čak ni kada je priznao svoje učešće u Hitlerovoj omladini!

Autor ovog teksta je pristrasni monarhista i komunizam smatra velikim zlom za srpski narod. Međutim, u osvit drugog svetskog rata ideje komunizma su bile vrlo privlačne i široko prihvaćene kod omladine i intelektualnog sveta. U Sovjetsku Rusiju se gledalo kao u spasioca porobljenog, eksploatisanog sveta. I ko ne bi sa dvadeset godina podržao ideju o socijalnoj jednakosti, ravnopravnosti, boljem životu? I to u društvu u kome su žandari povremeno vežbali ruku nad prostim seljacima, gde su lihvari i ratni zabušanti bili prve ličnosti a ratni invalidi s Karađorđevom zvezdom na grudima prosili na ulici. Najveća heroina Prvog svetskog rata, Milunka Savić, hleb je zarađivala kao čistačica u banci. Kralj Aleksandar je primao i unapređivao Hrvate, bivše austro-ugarske oficire, a nijednom se nije udostojio da sretne Milunku Savić!

Dobrica Ćosić je već prvim romanom, „Daleko je sunce“, uzburkao književne prilike u posleratnoj Jugoslaviji. To je bio prvi ratni roman koji je odudarao od uobičajenih klišea. Posle toga napisao je dovoljno za opus makar deset dobrih književnika. Ali da je napisao samo roman „Vreme smrti“, opet bi bio jedan od najvećih u srpskoj literaturi. I ma koliko da je bežao od uloge političara, od sudbine se ne može pobeći. Bio je bliži Milovanu Đilasu nego Titu. Napisao je najprogresivniji Program Saveza komunista. Najliberalniji u komunističkom svetu. Pobunio se protiv hajke na Aleksandra Rankovića. 1968. kritikovao je nacionalizam u komunističkoj partiji i posebno raskrinkavao šiptarski separatizam. Tada je i napustio Savez komunista. Bio je osnivač prve opozicije u Jugoslaviji. Preko odbora za zaštitu ljudskih prava i misli pomagao Tuđmanu, Izetbegoviću, Šešelju... Nekima je bukvalno dao hleb da jedu. Odbio je Titovu ponudu da bude u vlasti. Nije prihvatio ni predlog Vili Branta da predvodi jugoslovensku demokratsku opoziciju. Međutim, prihvatio je ponudu Miloševića da bude predsednik Savezne republike Jugoslavije. Hteo je da spasi što se spasiti moglo, u opet jednoj strašnoj i nesrećnoj situaciji pod sankcijama, izopšteni od sveta i sa neprekidnom pretnjom ratom i samoj Srbiji. Dok su Srbi u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini bili na putu da im se ponovi ustaški pogrom.

Posle se Milošević obračunao s Ćosićem preko svojih jurišnika u obliku Šešelja i njegovih poklisara. Dobrica Ćosić je do kraja života imao šta da kaže. I njegov se glas daleko čuo. Dobio je sve najveće književne nagrade u Srbiji i Jugoslaviji. Prvi je dobio nagradu „Puškin“ u Moskvi za izuzetne zasluge u književnosti. „Vreme vlasti“ u Švajcarskoj je proglašen za jedan od najboljih sedam romana u Evropi. Prevođen na sve značajnije svetske jezike. Tri puta nominovan za Nobelovu nagradu, koju nije dobio zbog epiteta nacionaliste, kojim su ga upravo nacionalisti krstili.

Dobrica Ćosić se „imao rašta i roditi“.
 

Miodrag Tasić