Milosava bije bitku za parče hleba Zorici i Zoranu!

Ona vodi nepravednu borbu da bude ono što biti ne može. Vodi borbu za makar tri obroka dnevno, dok joj se Zorica (15) i Zoran (12) ne „dohvate“ svog parčeta hleba. To je njena misija. To je njena životna filozofija. Kakav je život uz administrativnu liniju sa Kosovom?

-Mi smo uvek bili siromašni. Moj muž Damjan je radio u šumi sa drvima a ja sam brinula o deci. Živelo se nekako. Ne baš dobro, ali se živelo. Od kada je on poginuo od te iste šume koja nas je hranila, ja sad živim od danas do sutra-započinje svoju ispovest Milosava tužno zagledana u daljinu, kao da želi da sa svojom decu odleti odavde. Ne, gde će živeti bolje, već gde ima nade da če živeti bolje.

Njena ćerka na jesen polazi u srednju školu u Kuršumliju. Moraće da putuje pešice četiri kilometara do Merdara i još 20 autobusom do Kuršumlije. Mlađi sin ide u osnovnu školu u desetak kilometara udaljenoj Rači. Pola pešice, pola autobusom.

-Moraju tako. Škola je jedini način da moja deca pronađu svoj put u život-kratko će Milosava.

Usamljeni na planini Zorica i Zoran i ne znaju kako žive njihovi vršnjaci. Crno beli televizor je njihov jedini izlaz u svet. Kompjuter, mobilni telefon, kupatilo...to je još uvek za njih luksuz.

Na pitanje šta im treba, ova deca ćute spuštenih glava. Ipak, posle nekog vremena mlađi Zoran podiže glavu i stidljivo kaže: Trebaju nam mobilni telefoni da se javimo majci kad kasno dolazimo iz škole. Da ne brine.

Ima li nade za Milivojeviće?

Da li će Milosava dočekati da joj deca postanu ljudi, da završe školu, zaposle se i počnu da žive od svoga rada. Ona drugo i ne traži. .

Predsednik Mesne zajednice Merdare Časlav Milošević kaže da Milivojevići nemaju ništa i da im sve treba.

-Ja ne znam kako će Milosava plaćati autobusku karti Zorici koja košta oko 6.000 dinara mesečno.

Potreban im je školski pribor, garderoba... To je osnovno za đake. Na ostalo nisu ni navikli-kaže Časlav.

Žandarmerija jedina podrška

Najveća podrška Milivojevićima je Žandarmerija, čija je baza udaljena stotinak metara od njihove kuće.

Pomažu im u hrani a prošle godine su im kupili bicikle. Mali Zoran gleda u ove hrabre momke kao u Bogove. Za njega su oni idoli a njegova želja je da kad poraste bude jedan od njih.