Sindikati protiv privatizacije zdravstva

Jedan od kvalitetnih modela jeste obavezno izdvajanje za Narodno zdravlje (uobičajen termin je Javno zdravlje, što nije potpuno ispravno) i mogućnost izbora osiguranje za ostatak iznosa. Većina zemalja u okruženju ima paralelan zdravstveni sistem. On omogućava izbor gde ćete se lečiti, što utiče i na kvalitetniju uslugu u držvanoj praksi.

Sindikati u Srbiji su za sada protiv privatizacije zdravstvenog sektora, a o njihovim argumentima su na tribini govorili:
- Zoran Savić, predsednik Sindikata zaposlenih u zdravstvu i socijalnoj zaštiti Srbije
- Dunja Civrić, predsednica Pokrajinskog odbora ovog sindikata
- Gordana Preković, predsednica Sekcije mladih
- Lada Janković, predsednica Ujedinjenih sindikata Srbije

Današnju akciju pod sloganom: "Svi zajedno za javno zdravlje", a protiv privatizacije u zdravstvu, sprovode sindikati u Jugoistočnoj Evropi i to u Rumuniji, Bugarskoj, Makedoniji, Crnoj Gori, Republici Srpskoj i Federaciji BiH,a najavljena je i u Albaniji.
Da li je cilj privatizacije unapređenje zdravlja stanovništva ili lični profit?
U slučaju javnog vlasništva, koje služi opštem dobru, ako bi se ostvario profit on bi se reinvestirao što bi koristili svi.
Privatno vlasništvo stalno se rukovodi profitom, jer je cilj privatnog vlasništva profit. Dolazi do stalne konkurencije između zahteva za unapređenje kvaliteta i težnje ka profitu. Jasno je šta preovladava - profit, odnosno lična korist vlasnika ustanove.
Da li je zdravlje na prodaju? Da li zdravlje ima cenu?

Radi dostupnosti zdravstvene zaštite javne zdravstvene ustanove postoje i u malim sredinama pa i u udaljenim i nepristupačnim planinskim naseljima. Uzmimo za primer apoteke; postoje i tamo gde su neprofitabilne da bi korisnicima zdravstvene zaštite bilo dostupno snabdevanje lekovima. Da li će privatni vlasnik otvoriti apoteku koja ne donosi profit? Ne, jer njegov cilj je profit, a javno zdravstvo mora biti dostupno bez obzira na to. To mora biti cilj - zaštita zdravlja i dostupnost, a ne profit.

Koje su posledice privatizacije:
-smanjenje broja zaposlenih tako da sve manje osoblja brine za sve više pacijenata u kraćem vremenu
-povećanje radnog opterećenja zaposlenih i lošiji kvalitet nege
-ugrozavanje standarda
-prerano otpuštanje pacijenata
-ugrožavanje kućne nege
-ugrožavanje istraživanja i učenja
-povećanje radnog pritiska kroz prenošenje aktivnosti ( sa lekara na medicinske setre, sa sestara na pomoćno osoblje...)
-sve više ugovora na određeno vreme; iznajmljivanje radnika...

Uzmimo za primer Nemačku, gde je plata zaposlenih u privatnim bolnicama za 10% manja nego u javnim bolnicama. ( Bruto plata: negovatelj bez obuke 1.884 evra, med. setra na početku radnog angažovanja 2.146 evra, med. sestra u operacionoj sali 2.326 evra.) U Slovačkoj med. sestra u javnoj zdravstvenoj ustanovi ima platu od 900 evra, a u privatnoj 600-700 evra.

Za MMF problem je javno zdravlje, iako je efikasnije. Javni izdaci će rasti zbog starenja populacije. Ne postoji nijedna studija koja bi dokazala da je privatno zdravstvo jeftinije ili efikasnije od javnog. Npr. u USA, gde je zdravstvo u većini u privatnom vlasnistvu, smrtnost novorođenčadi je 2 puta veća nego u Češkoj. Zdravstvo je u javnom sektoru u Norveškoj, Švajcarskoj, Austriji, Luksemburgu, Kanadi...
Po proceni MMF-a do 2030.god. javni izdaci moraju da se smanje od 2,75% u manje razvijenim do 8,7% u visokorazvijenim zemljama. Pri tom državni službenici treba da izgube 22% od svojih plata i 13% penzija. Većina zemalja koje su sledile uputstva MMF-a u vreme ekonomske krize imaju manji privredni rast i sporiji izlazak iz krize pokazuju istrazivanja Dejvida Hala i saradnika sa univerzitete u Griniču.

U Nemačkoj npr. postoji kontinuirani pad investicija u bolnice. U 1991.god. investirano je 3,6 mlrd. evra, a u 2009.god. 2,8 mlrd. evra. Sa druge strane 1991.god. bilo je 1110 bolnica u javnom vlasništvu i 358 u privatnom vlasnistvu, a 2010.god. samo 629 bolnica ( 48%) u javnom vlasništvu, dok su ostale u privatnom i vlasništvu crkava i dobrotvornih organizacija. U bolnicama je zaposleno 900.000, a procenjuje se da je za kvalitetan rad potrebno još 162.000 osoba. 90% osiguranika je osigurano u državnom osiguranju a 10% u privatnom. Osiguranje pokriva troškove lečenja do odreženog iznosa, a preko tog iznosa osiguranici sami plaćaju.

Postoje tri oblika privatizacije:
1. Formalna privatizacija - menja se pravni oblik ali država ostaje vlasnik; javna institucija transformiše se u društvo kapitala.
2. Materijalna privatizacija - država daje ovlašćenja privatnim vlasnicima; država koristi privatnu pomoć za ispunjavanje svojih zadataka.
3.Materijalna privatizacija - privatnici stiču vlasnistvo i nude svoje usluge.

Najveći zdravstveni koncern u Nemačkoj je HELIOS koji preuzima državne bolnice i ima cilj preuzimanja zdravstvenog sistema u pojedinim zemljama ( u zemljama u razvoju).

Na pitanje novinara o oblicima privatizacije zdravstva, Dunja Civrić je prenela upozorenje nemačkog sindikata VERDI na nemači koncern HELIOS, kao i na to da je prelazak na sistem kapitacije u zdravstvu dao loše efekte, koji su doveli do nezadovoljstva zaposlenih i korisnika zdravstvenih usluga. S jedne strane, lekari su preopterećeni administracijom i imaju sve manje vremena za pacijenta, s druge, novi sistem uopšte ne prati potrebe korisnika usluga.