Sahrane i veselja, smej se kao lud na brašno!

Dakle, da posmatramo šta se radi, i šta nam rade u ovoj jednoj, jedinoj domovini. Volim što imamo mudro rukovodstvo. Plus evropski nastrojeno i okrenuto. Sada, s koje strane im dolaze silnici iz te umilne Evrope, i u kakvom su položaju naši demokratski izabrani predstavnici, ne bih raspravljao.

Elem, kad vidim nasmejane, ispeglane, uštirkane ministre i potpredsednike, pa i same predsednike, prosto me obuzme milina. Neka toplina dolazi iz srca. Prosto ti se srce cepa i kida kad ih vidiš. Da poludiš! A sećam se ne tako davno, pre četrnaest godina ti isti hteli da ratuju protiv NATO pakta do poslednjeg. Sreća da ih Milošević nije poslušao. Ko bi se sada sastajao s Eštonovom, Fileom, Jelkom Kacinom? Ko bi nas tako mudro i postupno uvodio u društvo povlašćenih? U samu političku i društvenu elitu svetske populacije!

Doduše, mnogo je prepreka na tom putu. Mnogo klipova podmetnutih u točkove našeg razvoja. Na primer, ekonomija. Prošla vlast uništila ekonomiju. Kod nas je to tradicionalno. Prošli su uvek krivi za sve. Karađorđevićima su Obrenovići bili krivci za sve nedaće. Obrenovićima, zatim, potomci crnog Vožda bili su smetnja za  svaki napredak. Po dolasku komunista na vlast, i jedni i drugi neprekidno su okrivljavani za svaki neuspeh. Miloševiću je Tito bio tvorac svih nevolja, a demokratskoj vlasti, opet, Miloševićev režim predstavlja večnu paradigmu propasti. Ovima sada, izniklih iz Miloševićevog kaputa, ali sada evropski nastrojeni, bivša vlast je ostavila bankrot u nasleđe. Što reče premijer ovih dana: Bivša vlast, u kojoj sam i ja sudelovao, dovela je ekonomiju do propasti. Ali, mi smo sprečili bankrot! To „mi“, to je sadašnja vlast, u kojoj premijer i te kako sudeluje! Filozofska misao koja zaslužuje takođe filozofski komentar:
-O tempora, o mores!

Isto tako, raduje me aristokratski prezir naših državnika prema nekim niskim i prizemnim ponašanjima suseda. Mogu svi Hrvati da pozdravljaju ustaškim pozdravom, da skandiraju, da lome ćirilične natpise u današnjoj Hrvatskoj, neka organizuju referendume protiv ono malo preostalih Srba tamo, ma neka ih proteraju sve do jednog, mi na to gledamo s visine. Nećemo se valjda spustati na njihov nivo? Ili braća Albanci u Preševu i Bujanovcu? Neka stavljaju strane zastave i neka slave tuđe praznike na našoj teritoriji! Zbilja, da li je to naša teritorija? Ne moraju Albanci da plaćaju struju, vodu, poreze... Platiće velikodušni Srbi za svoje drage komšije!

Ipak, najveće zadovoljstvo predstavlja mi direktno poređenje mojih reprezenata sa stranim. I tek tada vidim koliko smo mi skromni i prilično iskompleksirani u odnosu na strance. Naravno, bez ikakvog razloga. Najveći skup ovih dana desio se u Južnoj Africi. Tužan skup. Sahrana čuvenog afričkog borca protiv aparthejda, Nelsona Mandele. Sve što vredi u političkom i javnom životu u svetu, sjatilo se na sahranu. Time je sahrana jednog osvedočenog velikana nadvisila s pravom sahrane nekih zločinaca  i bilmeza u prošlosti, koje su ko zna kako, ali svakako nepravedno, okupljale pozamašan broj svetskih moćnika tog vremena. Setimo se samo jedne takve u Beogradu!

I tako, Mandeli je svet došao na noge. Da ga dostojanstveno isprate u večnost. Međutim, ljudi su svuda isti; crni, beli, žuti, bogati, siromašni, stari, mladi, svako je tužan na sahrani. S jedne strane. Na drugoj, i veseo! Radostan jer prisustvuje tuđem pogrebu. Bolje nego da drugi prisustvuju njegovom! Tu se poneko u toj razdraganosti pomalo i zaboravi. Kad se ono naši napiju posle sahrane, uz obilje jela i pića, pa neretko dođe do svađe, pesme, ili ponekad i do tuče. No, to nije osobenost samo našeg naroda. Lično mogu da posvedočim da i Švajcarci nakon sahrane dragog im pokojnika, u restoranu ubrzo zaborave na povod koji ih je okupio. Pljušte vicevi, podvriskivanje, zadirkivanje i šale. Ucveljena rodbina i prijatelji merkaju jedni druge. Naročito mlađe i zgodne osobe traže utehu u sličnim sebi, samo suprotnog pola. Mada ima i izuzetaka. Mislim na ožalošćene istog pola!

Zašto bi onda predsednik Amerike, britanski premijer i simpatična danska premijerka bili izuzetak? Da nije sahrana kada bi se tako različiti ljudi skupili na jednom mestu? Koga nema bez njega se može, ali ovi živi treba još da žive. Ovo troje, napred pomenuto, pokazaše svetu svu radost života. Toliko su se kliberili, grlili i slikali da su već samim time obezbedili sebi mesto u istoriji. Ovako nešto na komemoracijama još nije  zabeleženo. Naš predsednik nije razumeo stvar. Ostao je ozbiljan i dostojanstven. Rekao bih, previše konzervativan. Obamina supruga, Mišel, još manje. Ako je suditi po njenom pogledu kako „strelja“ supruga i njegovu veselu družinu. U tome i jeste veličina odabranih. Velikani i jesu veliki jer samo oni mogu sami sebe da shvate i da trpe!

Miodrag Tasić