Doživljaji iz autobusa u 17 časova od Niša do Donje Trnave

Dobar dan, jutro ili veče svima! Kad god da čitate ovaj tekst, nikad nije kasno. Ja sam morao da ovo što sam danas preživeo podelim sa vama, pa ako imate slično iskustvo ili predlog šta da radimo tim povodom, pišite.

Dakle, vraćam se ja iz grada - Niša, i prvi autobus po redu vožnje je u 17 časova sa glavne autobuske stanice, dakle prevoznik je Niš ekspres. Prvo, red za kupovinu karte na šalterima bio je kilometarski. Svi se negde žure i jure, a nije ni čudo kada se dugo čeka u redu za kartu. Ako ste u tesnacu s vremenom, kao što mnogi rade, bolje odustanite i otrčite skroooz okolo i sačekajte svoj autobus na drugoj strani stanice, na izlazu - rampi. Nekad hoće da stanu, a to zavisi od vozača. Neki, pak, kažu snima ih kamera pa ne smeju.

Znači, sve je stvar sreće da li ćete u ovom periodu dana ući u željeni bus i stanicu uopšte ili ne. Dakle, dođite par sati pre busa da budete sigurni. Ili kao što bi moj deda rekao "Pođi si ti dva sata ranije, bolje ti njega da čekaš, jer on tebe da čeka neće!".

Dalje... Ukoliko dođeš na red za kartu, a vreme do polaska tvog autobusa je više od deset minuta, istu nećeš ni dobiti jer si sumnjiv. S obzirom da je peronska karta 300, oo dinara, da, dobro ste čuli koliko, onda mnogi koriste svoju snalažljivost i mogućnost, pa kupe kartu za neki bus do Čamurlije, na primer, gde je cena karte 90, oo dinara, pa je iskoristite za ulazak na peron. Zbog prevare i zloupotrebe na ovaj način, naši "ljubazni" i "dragi" nam, šalterski radnici, neće vam prodati kartu. Da biste je pak dobili morate da dokažete da putujete tamo, a to još niko nije uspeo, jer dok se ubeđujete ostali u redu će vas pet puta za to vreme nahraniti onim što se ne jede i rizično je da uopšte ne dobijete batine. Količina negativne energije na onoj stanici je i više nego prisutna u vazduhu. Svi su napeti, i šalteruše i putnici. I, naravno, niko ništa tim povodom ne preduzima da se to reši. 

Iz belog busa se na prednja vrata pojavljuje vozač i kreće sa obraćanjem nama - putnicima, povišenim tonom: "Neće mož da stanete svi u autobus. Sledeća linija za oni koji ne uđu je u šest!"

Većina putnika je iskulirala ovu informaciju jer nisu ni čekali bus za Kruševac, kao što je na ovom pisalo. Beli bus odlazi, a dolazi naš - crveni Niš ekspres. Uparkirava se na peron i staje. Tačno je 17.oo časova, a vozač ne otvara vrata naredna tri minuta. Ljudi su nervozni i guraju se. U tom gmetežu i masi saznajem da treba da presedamo do Donje Trnave, u Mezgraji.

Prvi put u životu presedam do sela koje je udaljeno 17 kilometara od centra grada, a vozio sam se svime i svačeime, i da ne pišem gde sve. Nije mi problem da presedam, da se razumemo, ali činjenica da su to uradili da bi smanjili troškove me izluđuje, a da se pri tome ne osvrnu na putnike. Kao "Oni mora da putuju pa mora, ko ih j... Bili jedan ili sto unutra, nama je isti k..." 

Konačno, uspeh da kupim kartu u 2 minuta do 17.00 časova i utrčim na peron. Na karti je pisao 12. peron, a na njemu je bio parkiran jedan beli bus, očito ne Niš ekspresov, a oko njega je na stotine ljudi nešto čekalo. Mnogi od njih su mi bili poznati, što me je teralo da slutim na to da svi oni čekaju isti bus - onaj u koji i ja treba da uđem, do Donje Trnave.

Konačno, nervozni vozač otvara vrata. Svi se guraju do neizmoglosti i svako nosi neke kese sa sobom. Gubimo se, a ja se, umesto napred, probijam nazad, kako bih izašao iz mase. Mešaju se ruke, noge i glave, putnika. Ne zna se ko je gde i ko je šta u tom trenutku. Svi su u stanju transa. I ne znam ko se više bori za mesto, da li mladi, stari, muškarci ili žene. Tu su i psovke i ružne reči.

Ako neko ima komšiju ili rođaka u masi koja se još uvek probija za ulazak u autobus, a on je unutra, tu se obavezno čuvaju mesta. Samo staviš "kesu sa 'leba" na sedište i to je zauzeto jer si ti tako odredio. Za to vreme, ulazi se otežano i usporeno, jer vozač gleda kartu po kartu, cepa kupon i kaže ti: "Ti presedaš u Mezgraju" ili "Ti ostaješ u autobus, nemoj se sekiraš!".

S obzirom da sam ušo među poslednjima, stajao sam napred na jednu nogu, navaljen ka prozporu, a na moju kičmu je ležao čiča koji je sa sobom nosio svašta nešto, a između ostalog i kantar koji me je udarao s vremena na vreme u nogu koja je lebdila. Devojčice, koje su sedele na sedištima ispred mene, coktale su i negodovale što sam se malo naslonio na njihovu stranu. Da ironija bude veća, čiča je izuzetno neprijatno mirisao, a svi prozori su bili zatvoreni.

Oko nas je bilo i nekoliko pacijenata koji idu u psihijatrijsku bolnicu - Gornja Toponica. Stajali smo, tako, na peronu narednih 10-ak minuta, jer vozač nije želeo da krene dok se svi ne smeste. Jedva je ušlo još nekoliko ljudi i konačno smo krenuli. Vozio nas je kao krompire, a vrh je bio kada je, u toku vožnje, uzeo mobilni telefon i krenuo da razgovara. Stakla su se preznojavala od disanja stotinak ljudi, pa je morao često da zaglavi telefon na uvo, ramenom, a onda tom rukom da briše staklo ispred sebe. Komentari prljušte sa svih strana, svi negoduju situaciju, a posebno oni koji treba da izađu. Pola autobusa mora napolje da bi oni uspeli da se probiju do vrata. 

Sve vreme sam gledao kroz prozor u zalazak sunca i uživao u ambijentu, pokušavajući da shvatim da ovo oko mene nije moja realnost i da ja uopšte nisam u toj dimenziji, ali me je bol u noz na kojoj je bila celokupna moja težina, često vraćao i podsećao na ta to gde se, ipak, nalazim fizički. :) Konačno, u Mezgraji, nas je dočekao bus koji nas je odvez'o do Trnave, a potom nastavio dalje do, ne znam ni ja kog mesta. Eto, poželeh da ovo iskustvo podelim sa vama iz koje god dimenzije da ste. ;)

Milan Stojiljković

Entuzijasta sa namerom da proputuje svet, spreman da podeli svoja iskustva i zapažanja, ali i da čuje vaša! Dobrodošli na moj blog!