Vranje: Braća Stoilković bez odgovarajuće terapije

Porodica živi od privremenih poslova, dečjeg dodatka, ali su primanja nedovoljna da obezbede svojim sinovima odgovarajuće terapije.

Stoilkovići su uspeli da naprave lift, povežu sprat sa prizemljem i ulazom, da izbegnu stepenice. Milan se kreće otežano, a Nemanja koristi elektromotorna kolica.

"Dobro se slažemo, pomažem im nekad oko domaćeg zadatka, i nešto u vezi kompjutera kad ne znaju", kaže Nemanja Stoilković.

Do polaska u školu blizanci Milan i Miloš delili su sve dečje radosti. Otkako je Milanu dijagnostifikovana bolest, brat blizanac mu pomaže da lakše savlada prepreke koje mu je život postavio.

"Nosim mu ranac, pomažem mu da obuče jaknu. Kad legnemo zajedno, ponekad mu pomognem da legne", kaže Miloš Stoilković.

Majka je završila Učiteljski fakultet, imala povremene poslove, a otac je trenutno zaposlen. Primaju dečji dodatak, tuđu negu i pomoć, Nemanja prima i penziju.

"Nemanji smo uplaćivali godinu dana radni staž, on prima i penziju, 13 hiljada dinara. Ukupno 26 hiljada pošto su oni prva kategorija bolesti, značajno ometeni. Leka za njihovu bolest nema, sve je to u fazi ispitivanja", kaže Mirjana Stoilković.

"Imamo taj neki prihod koji zadovoljava ono najosnovnije, ali za nešto više, za lečenje nemamo mogućnosti", kaže Dragan Stoilković.

Grad odvaja godišnje 80 miliona dinara za socijalno ugrožene stanovnike. Polovina tog novca namenjena je udruženjima koje okupljaju osobe sa invaliditetom.

"Svaka porodica može tri puta u toku godine da ostvari pravo na jednokratnu novčanu pomoć, do 20 hiljada dinara, a u specifičnim situacijama, uz dobru medicinsku dokumentaciju, ako je neophodno, odobravamo preko gradskog veća i veće iznose", kaže Branimir Stojančić, gradski većnik zadužen za socijalna pitanja.

Stoilkovićima su lekari preporučili, osim redovne fizikalne terapije, i boravak u banji, bar jednom godišnje.