Nije “Jeremija” ali je “Života” u filmu “Kralj Petar Prvi” - intervju sa Radovanom Vujovićem

Radovane, prošle godine nagrada “Car Konstantin”, ove godine glumac večeri, ti si se baš odomaćio kod nas. Da li da te očekujemo i sledeće godine?

Ne znam, vrlo moguće. Imam neke filmove u planu, pa ne znam koliko će vremena biti potrebno oko snimanja i postprodukcije. Vrlo je moguće da i sa nekim filmom stižem i na sledeći festival, nadam se. Lepo mi je ovde.

Kada publika vas voli, volite i vi publiku, to je uzajemna jedna ljubav, jedna posebna atmosfera.

Uvek je neverovatno ta neposredna komunikacija sa publikom, vi stvarno tu na licu mesta vidite da li se ljudima nesto svidja ili nesviđa. Prijatan osećaj za glumca, kada ga publika prihvati.

Koliko ste vi lično zadovoljni filmom, i vašom ulogom?

Prezadovoljan, mislim da film stvarno izgleda svetski. Na prvom mestu, da je producijski najambiciozniji projekat koji je kod nas uradjen u poslednje vreme. Ne verujem da ce se nešto slično raditi na tom nivou i tog obima. Drago mi je da sam deo ovog filma, koji govorio o jednom blistavom delu Srpske istorije, o nekim stvarima na koje svi možemo da budemo ponosni i da ih se sa ponosom i sa ljubavlju sećamo, to su ipak ljudi koji se nas zadužili, oni su se žrtvovali da bismo mi imali ovo što imamo sada. Lično sam svojom ulogom zadovoljan, a ostalo neka govori publika.

Postoje insinuacije da Petar nije reditelj ovog filma, već da je to njegov otac Lazar.?

Evo čisto da rasčistimo i tu glupost, to su samo “govorkanja” i neke teorije koje nemaju nikakve veze sa realnošću. od toga nema ni govora, Petar je reditelj koji ima jasnu viziju šta želi, koji ima neverovatn pregled jedne obimne materije kao što je ovaj film. On zna šta želi, i kako to da dobije, jer naporno radi sa celom svojom ekipom.

On je apsolutno bio vođa celog tog obimnog ciklusa kakvo je bilo snimanje filma “Kralj Petar I”.

Kako je bilo raditi sa Lazarom Ristovskim?

Laza je glumac uz koga sam ja odrastao, postoji dosta njegovih uloga koje sam kao mali gledao, koje pamtim i dan danas i koje su za mene kao njegovog kolegu fenomenalne. Laza je sjajan glumac i kada radite sa dobrim glumcima može da vam bude lakše.

Kako se po vašem misljenju snašao mladi glumac Ivan Vujić u ulozi Gavrića?

Fenomenalno… Ivan je zaista jedan iskren dečak, autentičan, sa kojim možes normalno i iskreno da razgovaraš. Super smo se provodili, bili smo ekipa 
Milan Kolak, on i ja i nekako on je tu uvek bio da ulepša to snimanje, da ga razveseli i da mu dam neku drugu dimenziju, koju ne bismo imali da dete nije bilo sa nama. 

Kad bi vi reagovali kada biste se našli u situaciji u kojoj se našao Života kada je ostavio malog Gavrila?

Jako teško pitanje… To su situacije o kojima uopšte ne želim ni da razmisljam kako bih postupio da se nadjem u toj situaciji. Dosta puta dok sa snimao film sam se zapitao da li bismo mi sada bili sposobni to da uradimo.

Ja sam posle pola dana snimanja, na minus 15 u opancima i tom šinjelu, uniformi nisam osećao svoje prste, već sam se uplašio da li ću ikada ponovo da ih osećam. A ti ljudi su mnogo dugo vremena proveli u tim uslovima, izdržali neverovatne fizičke i mentalene napore, i uspeli sve to. Tako da mi se nameće jedno veliko pitanje da li su ove generacije sada pravljene kao te generacije nekada, da li bismo uspeli da izdržimo to, verovatno da ne. A s druge strane pitanje da li bi te generacije izdržale ovo današnje vreme telefona, i gužve u saobraćaju

Uz koje velike glumce ste vi počeli vašu glumačku karijeru?

Imao sam sreću da radim sa dosta doaena srpskog glumišta, od Cece Bojković, Mrguda Radovanovića, Miše Janketića, Nebojše Glogovca, Ćetka i cele te generaciji koja je u Jugoslovenskom Dramskom pozorištu i dr. naši glumci.

Vaše viđenje prošlogodišnjeg filma “Izgrednici”?

Meni je jako bilo zanimljivo da radim taj film, i čitav taj scenario mi je bio interesantan. Zato što govori o jednoj generaciji kojoj negde i ja pripadam, to je generaciji koja je odrastala u posleratnim okolnostima, embardu, sankcijama u jednoj izolaciji, nemaštini, zemlji koja se raspada. Bez autoriteta, bez porodice, i obrazovanja u školstvu;
To je jedna generacija koja je dezorjentisana i prepuna gorčine i besa, 
jer je neko vreme prošlo i proveli su život u očajnom jednom vremenu i ne znaju gde će sad. Nekada se i ja tako osećam i zato mi je to sve blisko, taj neki zatvoreni bes, bukvalno jedna negativna energija koja nema u kom pravcu da se kanališe. Bilo mi je zanimljivo da radim taj film i da kažem nešto o toj generaciji, kojoj zapravo i ja pripadam.

Čini mi se da film “Izgrednici” nije dovoljno zaživeo?

To je film za odabranu publiku, nije neki film koji će biti popularan, zato što se bavi jednim škakljivim pitanjem i na jedan poseban način koji zahteva odredjeni angažman od publike. Ovaj film zahteva razmisljanje, traženje simbole, metafore. To nisu svakodnevna pitanja, to čitava studija nekih ljudi, odnosno jedne generacije. Koliko se čovek da tom filmu, toliko će i dobiti. To se ne može očekivati od šire publike, šira publika voli nešto pitkilje.

Oba filma govore o različitim generacijskim dobama i posleratnim okolonostima, na šta bi današnja omladina trebala da obrati pažnju i šta je po vama prednost današnjeg vremna?

Mladi bi trebali svakako da se obrazuju, da steknu neka interesovanja koja nisu samo interesovanja koja se plasiraju na tv, kroz neke novine (tabloide) itd…

Da probaju da shvate šta su prave vrednosti, i ono što je u životu zaista važno, sve što se mladima danas servira preko društvenih mreža, preko televizije to je potpuno suprotno. To je kapitalističko društvo kome je bitno koliko imate love, pratilaca, to su potpuno nebitne stvari u životu po mom mišjenju.

U kojim pozorištima naši čitaoci mogu pogledati neke od vaših predstava?

Moja matična kuća je JDP, tu ima sjajnih predstava. Trenutno nemam puno predstava, sticajem okolnosti zbog rada na filmskim i serijskim projektima. Ja igram u mnogim pozorištima, ali jedno novo osveženje za Beogradsku pozorišnu scenu jeste pozorište “Teatar na brdu”. Mislim da je to mesto zaista posebno, jedinstvena energija.

To je pozorište koje je u direktnoj vezi sa svojom publikom, jedna fenomenalna iskrena stvar.

I za sam kraj, šta biste poručili vašim mladim budućim kolegama?

Poručio bih im da razmisli zbog čega žele da se bave ovim poslom, da li je to gluma ili su to neke posledica bavljenja gluma kao što su naslovne strane časopisa, foloveri na instagramu ili nešto slično, samo da dobro razmisli o svojim motivima.