Osvrt: Quo vadis, Srbijo?

Prosto se neupućen čovek zapita hoće li biti dovoljno crvenih vrpci i mastila da bi se zabeležila sva otvaranja novih pogona, odnosno da bi se potpisali svi predviđeni sporazumi i ugovori? Da, da, svakim danom u svakom pogledu sve više napredujemo!

Ovakav silan napredak ne treba da čudi. Naš narod uvek dobro odvaga koga će postaviti na odgovorna mesta. Ključne funkcije društva dobijaju provereni, najbolji „kadrovi“. Da upotrebimo tu pomalo istrošenu i ofucanu reč. „Kadrovi su naše najveće bogatstvo. Pre toga su kradovi razneli naše bogatstvo!“  Recept za uspeh je demokratičnost društva. „Od siline demokratije prosto pucaju leđa“. Naše društvo toliko je odmaklo u demokratiji da je kod nas sve moguće. Svako može da bira i da bude biran. Izabran, takođe, mada je važnije da te postave tamo gde si naumio.

Doduše, put je olakšan onima koji se na vreme prestroje, to je ono kad uđeš u vladajuću stranku pre od konkurencije. Isto tako dobra zaleđina nije na odmet. Najveću korist donosi blisko prijateljstvo, rođački ili kumovski odnosi s nekim ko je već stekao moć. Reditelj je najvažniji, tako da glumci, glavni ili sporedni, čak i statisti moraju da paze reditelju da se ne zamere.

Rekosmo demokratija je ključ uspeha. Svi su ravnopravni, a opet najkvalitetniji dobijaju najvažnije pozicije. Najučeniji, dakle najpametniji građani ove zemlje postaju članovi Srpske akademije nauka i umetnosti. Panteon nauke i umetnosti u Srbiji. Akademici su krem nacije. A, tek predsednik Akademije! To je čovek koji više vidi, dalje gleda, čovek koji može da pronikne u budućnost. I kada takva jedna živa institucija predoči srpskom narodu da je po Srbiju najbolje rešenje da ostatak Srbije dostojanstveno izađe iz Kosova, običan čovek, koji ne raspolaže tolikim silnim znanjem i moralnim karakteristikama, ostane zapanjen.

Šta znači dostojanstveno napuštanje dela svoje teritorije? Čak i da zanemarimo istrošene floskule o kolevci nacije, svetoj srpskoj zemlji i slično. S kakvim to mi dostojanstvom raspolažemo ako ne branimo ni ono što je zapisano u ustavu kao najvišem pravnom aktu? I kada je bežanje bilo dostojanstveno? Šta će biti sutra ako neko krene na Vranje, Pirot, Prokuplje, Niš? Do pre sto i kusur godina ovi gradovi su bili u Turskoj. Hoćemo li i tada dostojanstveno da prepustimo jug Srbije nekom novom osvajaču?

Ne može svako biti akademik. Retko ko može da razume toliku uzvišenu pamet. Slično kao i s istinskim demokratama. Eto, jedan baš takav demokrata, sedamdeset godina u javnom životu, što kao robijaš na Golom otoku, što kao profesor na univerzitetu, potom predsednik Demokratske stranke, a i sada sedi u Skupštini Srbije, takva jedna gromada na kraju svog životnog i političkog veka prozbori kako je Republika Srpska promašen projekat! Kao, trebalo je da dođe do ujedinjenja Srbije i Republike Srpske, a nije, i onda je to promašaj i verovatno treba ukunuti Republiku Srpsku.

Mi obični srpski smrtnici smatramo Republiku Srpsku jedinim pozitivnim dostignućem u minulim tragičnim događanjima, kad ono Mićunović tvrdi suprotno. I taj komad srpstva koji je spasen uz neviđene žrtve, odbranjen od bivše jugoslovenske braće i sačuvan mukom od sadašnjih prijatelja iz Nato pakta i Evropske unije, kad ono ispade promašaj. Pa ti razumi onu mudru, sedu glavu!

Još jednog sa sedom kosom nije lako shvatiti. I taj je bio predsednik Demokratske stranke. Bio i predsednik države, pre toga ministar. Sada kad više nije ništa, sedokosi se setio da u Evropu možemo da uđemo tek kada uvedemo istopolne brakove. Ovaj mudrac našao sebi slične, pa će nas taj i takvi usrećiti, kad već ranije nisu. Teško je mudrog razumeti, stoga su ove veličine na margini društva. Po mnogima s pravom, mada kažem, „elitu“ prepoznaju posle smrti. Setimo se Van Goga!

I sadašnji predsednik sveprisutne Demokratske stranke mnogima je neshvatljiv. Čovek se odmarao u Hrvatskoj baš u vreme dok su Hrvati slavili proterivanje Srba iz Hrvatske i ubijanje nekoliko hiljada svojih državljana srpske nacionalnosti. Famozna „Oluja“ za većinu Srba tragičan događaj, za Hrvate veličanstvena pobeda, doduše ostvarena Miloševićevom podrškom i američkim, britanskim i francuskim bombama, pompezno je proslavljena, premda ne i uz lično prisustvo srpskog demokrate. Većina naroda nije na nivou demokratskog predsednika i zbog ovog i sličnih neshvatljivih i neshvaćenih poteza Demokratska stranka se bliži nestajanju s političke karte Srbije.

Mnogo je primera u Srbiji koji stvaraju nedoumice prostom čoveku. Od tog prostog čoveka živi ministarka u vladi Srbije koja smatra da je njen narod genocidan. I ne fali joj dlaka s glave. Uzima velike pare iz budžeta koji pune napred navedeni prosti građani, a te ljude smatra najvećim zlikovcima. Jer, genocid je najstrašniji zločin. Ako već smatraš svoj narod genocidnim, niko te ne vuče za rukav da živiš s tim narodom. Jedan drugi političar, što decenijama obnavlja Srbiju, žali što Kosovo nije primljeno u Unesko. Kao nije tačno da nam Šiptari otimaju kulturno nasleđe. I ne bi ga uništili, kao što i nisu do sada uništavali. Taj je sto puta okrenuo ćurak naopako, uvek na štetu svog naroda, a njegova minijaturna stranka je članica vladajuće koalicije u Srbiji!

Koji normalan želudac može da svari ovakve primere?

Miodrag Tasić