Merdare: Tamo kafane i hoteli, ovamo ničeg nema

Selo Merdare je donedavno bilo skoro nepoznato. I glavni put iz Niša i Toplice ka Kosovu i Metohiji išao je nekad s one druge strane, preko Kuršumlijske Banje i Prepolca. Bila su do 1912. godine dva Merdara, odnosno granica s Turskom podelila je jedno selo. Sada, posle sto godina od oslobođenja, administrativna linija ga opet deli. S one strane, kažu, Srba više nema. Gvozden Grujić, koga smo upoznali u vozu, poreklom je iz Balovca a sada živi u Nišu. Kaže da ni u njegovom selu više nema Srba, kao ni u mnogima u opštini Podujevo, gde ih je bilo do sedamdesetih godina prošloga veka čak 75 odsto. Ovde u Merdaru ima dosta izbeglica otuda. Žive kako se snađu, najviše, kako reče meštanka Nada Đukić, od prodaje drva. A ona su ovde baš jeftina – samo 1.500 dinara za kubik.

Merdare je postalo „poznato” po NATO bombardovanju i po administrativnom prelazu koji posle. Još je zarušen tunel na pruzi ka Kosovu Polju. Sve donedavno, pored jednog nadvožnjaka, bile su i s jedne i s druge strane barake sa službama kao na svim granicama: policija, carina, menjačnice...

Šta se promenilo posle dogovora o „integrisanim prelazima”? Primećujemo: prelaz je izmešten koju stotinu metara dalje ka Kosmetu. Podignuta je zajednička nastrešnica i pod njom postavljeni „srpski” i „kosovski” kontejneri sa službama: policijskim, carinskim, inspektorskim, bankarskim... Deli ih samo desetak metara. Prelaz kontrolišu i Srbi i Albanci, posebno.

Ovde je zabranjeno zadržavanje, snimanje i razgovor sa službenim licima, ali, ljubaznošću šefa policije, posle konsultacija s „višim faktorima”, ipak je našem reporteru dozvoljeno da razgovara s putnicima.

Primećujemo da je najviše teških vozila koja čekaju u redu za kontrolu. Dosta je i putničkih, najviše sa stranim registracijama. Počela je sezona godišnjih odmora pa se mnogi Albanci vraćaju kući s rada u inostranstvu.

U luksuznom automobilu zaustavlja se mlađi čovek, koji ljubazno pristaje da govori za naš list. Kaže da je iz Prištine i da se zove Bajram Ćosja. On najmanje jednom mesečno prolazi preko Merdara i kaže da je sada mnogo bolje i da nema nekih većih formalnosti i nepotrebnog zadržavanja.

Vozač kamiona, koje nije hteo da kaže ni ime ni firmu za koju vozi, sem da je iz Prizrena, veli da nije mnogo šta poboljšano. Nepotrebno ih, kaže, zadržavaju iako su još u Kruševcu obavili carinske preglede. Suvišan je, misli, i pregled inspektora.

Vozač šlepera firme „Timtrade” iz Austrije, a naš čovek, kaže, međutim, da često prolazi ovuda jer se ne čeka ni sat vremena, navodeći da je i tog dana kolona vozila relativno kratka iako je vreme špica. S njim se slaže i Dejan Stanojević iz Kragujevca koji svaki dan ovde prolazi, vozeći žito. Tako misle i trojica vozača iz Prijepolja koji stalno voze namirnice na Kosmet.

Dragan Krstić iz Prokuplja i Nebojša Milosavljević iz Aleksandrovca rade kao vozači za firme čiji su vlasnici s Kosmeta. Dragan kaže da vuče pesak iz Morave za „Fljorenti” iz Vučitrna, da dnevno ovuda prođe i do 30 šlepera sa po 20 kubika peska jer se tamo mnogo gradi. Nebojša prevozi žito za „Plumbkomerc” iz Podujeva i kaže da su sa one strane izgrađeni hoteli, kafane, kafići... Može, reče, za dva evra da se lepo doručkuje i popije kafa, što on često čini. Sve je mirno i uvažavaju goste, što ne sigura dalje, ka Podujevu i Prištini.

S ove strane videli smo neku baraku, nalik na kafić, zatvorenu. Dole u selu ima jedna kafana, a do nje je skoro tri kilometra. Od prelaza nema nikakvog prevoza, pa je pešačenje do nje zaista naporno. A čovek bi da se osveži na ovoj vrućini, u brdima gde nema pored puta ni vode za piće.

S nadom da će, ipak, doći vreme da se neko seti da bi i sa ove strane prelaza moglo lepo da se zarađuje na prodaji bar sokova i vode, silazimo u bajkovito selo Merdare, gde čekamo autobus za povratak. Gore, na prelaz, on dolazi samo dva puta dnevno: rano izjutra i kasno uveče. Ko na ovoj vrelini da čeka veče, bez vode i hrane.